Pravda

Što se republičkih izbora tiče, naravno da za njima nema potrebe – ali nije bilo nikakve (racionalne) potrebe ni za onim prethodnim, iz marta 2014, pa ih je ipak bilo samo zbog toga da bi na njima SNS kapitalizovao svoj rejting, a Aleksandar Vučić ispunio obećanje da bez izbora neće da preuzme premijersko mesto. Uzgred rečeno, ti izbori su održani u uslovima strahovite medijske i političke histerije, u atmosferi straha i progona političkih protivnika, i teško da bi mogli proći ozbiljniji demokratski test. Ali niko se nije previše bunio – domaći akteri nisu smeli, a spoljni nisu hteli, pogotovo dok je vlada tako "kooperativna", ispunjava naloge MMF-a i potpisuje briselske sporazume sa Prištinom. Teško da je u Srbiji bilo vlasti koja se, s jedne strane, više hvalisala i busala u grudi i, istovremeno, više i revnosnije ispunjavala sve što se od nje traži. ("Neuvođenje sankcija Rusiji”, slično kao i „nepriznavanje nezavisnosti Kosova", samo je smokvin list za unutrašnju propagandnu upotrebu – dok se, na drugoj strani, potpisuje i odrađuje sve što treba.) Čemu ovo podsećanje? Zato što osnovano sumnjam da bi naredni – pre svega, pokrajinski – izbori mogli nadmašiti sve što smo gledali, ne samo na onim iz 2014. nego od obnove višestranačja u Srbiji. I ne samo to. Plašim se da će ti izbori i atmosfera koja se povodom njih stvara dodatno zaoštriti političke prilike u severnoj pokrajini i u perspektivi oživeti već prilično zamrlo antibeogradsko raspoloženje, radikalno autonomaštvo, pa i neke kriptoseparatističke tendencije. Na poslednjem velikom mitingu SNS-a u novosadskom Spensu dominirala je velika parola "Vojvodina je Srbija". Moram priznati da me je, videvši je, nešto kosnulo. Čemu ovo suvišno podsećanje? Znam da jeste Srbija. Verujem da je to logično i da će tako i ostati. Trenutno praktično niko normalan ne spori tu činjenicu. Tačnije, niko osim pojedinih kandidata za buduće koalicione partnere SNS-a u Vojvodini. Uoči pomenutog mitinga ulice Novog Sada i drugih vojvođanskih gradova osvanule su prekrivene plakatima na kojima Bojan Pajtić makazama odseca Vojvodinu od ostatka Srbije. Ovi plakati su nasledili one posejane čak i po najmanjim vojvođanskim mestima, na kojima je pisalo "Pajtić lopov". Uzgred, reč je o predsedniku aktuelne pokrajinske vlade. Možda je i to demokratija. Ali treba se samo setiti i uporediti kako su policija i nadležni organi reagovali kada su se na nekoliko mesta u Srbiji pojavile parole na kojima je pisalo "Lažeš, Vučiću". Pri tom je interesantno da niko iz SNS-a ne proziva niti napada Nenada Čanka, iako je on posle nekoliko godina tišine i političke hibernacije poslednjih meseci ponovo podgrejao i zaoštrio autonomašku retoriku. Stvar je prilično očigledna i ne zahteva preveliku analitičku mudrost da se razabere o čemu se radi. Naime, SNS procenjuje da u pokrajini stoji nešto slabije nego u ostatku Srbije. Ne mnogo slabije, ali taman toliko da nisu sigurni u apsolutnu pobedu, pa je moguće da će im za formiranje vlasti biti potreban neki koalicioni partner. A taj partner će se lakše, to jest jeftinije, naći među nekom manjom opozicionom grupacijom (poput Pastora ili Čanka) nego kod socijalista, koji će, samo ukoliko budu u prilici, već umeti da dobro politički naplate svoje koalicione usluge, kao i dosadašnja koaliciona poniženja koja su prinuđeni da trpe. U većoj ili manjoj meri, političke stranke su uvek (i) interesne grupe, a ideologija u njima igra sve manju ulogu. No, problem SNS-a, naročito poslednjih godina, jeste što sem interesa i lojalnosti liku i delu Aleksandra Vučića nije, nema i ne nudi doslovno ništa drugo. NJihovi birači nemaju čvrsta politička uverenja, u principu su vrlo rusofilni i evroskeptični, ali ako im Vučić kaže da je Evropa OK, biće i za EU – dok ne stigne drugačija direktiva. Tako je i s njihovim stavom prema Kosovu i Metohiji, a tako i sa njihovim antiautonomaštvom. Naročito ako im se političko uverenje nađe u koliziji sa (ne)mogućnošću da se konačno dokopaju (i) pokrajinske vlasti. Pozicija i vlasti nikad dovoljno, pogotovo za bezmalo polumilionsku armiju naprednjačkih članova i aktivista, koja čeka da materijalizuje svoju lojalnost i koja neće imati nikakav problem da sutra sedne u vlast kako sa "separatistom Čankom" (koji se zalaže da Vojvodina dobije "zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast"), tako i sa svojim doskorašnjim radikalskim kolegama – koji Vojvodinu hoće da ukidaju. DS je u Vojvodini već godinama na vlasti i zaista neće biti iznenađenje, niti veliko čudo (a ni prevelika šteta), ako se posle narednih izbora vlast u pokrajini promeni. Zapravo, veće čudo bi bilo ako do promene vlasti ne dođe. Ono što, međutim, brine jeste spremnost političkih aktera da do vlasti dođu doslovno svim sredstvima. I da zarad ostvarenja tog cilja gaze preko svega što im se ispreči na putu. A naročito preko ideologije, ljudi, institucija i prava. A bogme i protiv vitalnih nacionalnih interesa, koje navodno zastupaju i brane.