Pravda

Ukrajina je potpuno poremetila odnose Rusije i Zapada. Ipak, postoji nada da će se dogovor, koji su u Minsku postigli Vladimir Putin, Petro Porošenko, Fransoa Oland i Angela Merkel, ipak održati. Produžetak ovog konflikta, koji je do sada odneo više od 5.000 života, ne može da donese ništa dobro osim više zla i više smrti na obe strane. Da mir nije dogovoren, nekih 8.000 okruženih ukrajinskih vojnika u Debaljcevu bilo bi uništeno. To bi dovelo do takve političke krize režima u Kijevu da bi Amerikanci morali da ostvare svoje pretnje i pošalju obećano oružje Ukrajini, što bi značilo da je postavljena pozornica za otvorenu konfrontaciju Rusije i Sjedinjenih Država. Ruski interes u Ukrajini je jasan - zadržavanje crnomorske luke na Krimu i držanje zapadnog NATO saveza što dalje od Ukrajine. Takođe, jasan je interes Ukrajine, koja želi da sačuva izuzetno bogat region Donbasa pod svojom kontrolom. Ali koji je američki interes u Ukrajini? Angela Merkel je govorila o ugroženosti načela posthladnoratovskog uređenja Evrope, u kojem glavno mesto zauzima nepovredivost granica. Međutim, pitanje je koliko je ovo načelo realistično danas? "Bauk secesionizma" odavno dominira Evropom, a počelo je upravo sa završetkom Hladnog rata. Raspala se Jugoslavija, zatim je na Kosovu i Metohiji ojačao separatizam koji su podržale zapadne zemlje. Slično su učinile Južna Osetija i Abhazija odcepljenjem od Gruzije i Transinistrija odcepljenje od Moldavije. A tu su i težnje za nezavisnošću u zapadnim zemljama, koje ponajviše dolaze iz Španije i Britanije. Da li neke od ovih secesionističkih težnji toliko remete vitalne interese Sjedinjenih Država da bi odlučile da pođu u rat protiv Rusije? Naravno da ne. Ali, šta je to što tera Amerikance da se mešaju u stvari nacija koje većina njih i ne može da pronađe na mapi? Pre 40 godina u vreme Sovjetskog Saveza, Moskva je kontrolisala carstvo od Berlina na Zapadu do Beringovog mora na Istoku. A danas, američke vlasti i mediji konstantno bombarduju Amerikance naslovima da Vladimir Putin planira da obnovi "sovjetsko carstvo". Možda bi neko trebao da im objasni kako bi to zapravo izgledalo. Da bi obnovila Sovjetski Savez, Rusija bi morala "ponovo da osvoji": Litvaniju, Letoniju, Estoniju, Ukrajinu, Rumuniju, Bugarsku, Mađarsku, Poljsku, Češku, Slovačku, Moldaviju, Jermeniju, Azerbejdžan, Gruziju, Kazahstan, Turkmenistan, Uzbekistan, Kirgistan, Tadžikistan i na kraju, da pokori deo Nemačku do reke Elbe. No, šta je Putin na kraju uradio povodom famozne "obnove sovjetskog carstva"? Pripojio je Rusiji malo poluostrvo Krim pošto se većinsko stanovništvo ovog područja odlučilo na referendumu da želi takav ishod. Pritom, reč je o istorijskoj teritoriji Rusije, koju je lider Sovjetskog Saveza Nikita Hruščov poklonio Sovjetskoj Republici Ukrajini. Talas osuda sa Zapada dostigao je jačinu cunamija, na šta je Putin jednostavno odgovorio: Rusija nije uradila ništa na Krimu što Zapad nije uradio Jugoslaviji. U njegovim očima Zapad je, na čelu sa Amerikom, iskoristio težak položaj u kojem se Rusija našla nakon raspada Sovjetskog Saveza i proširila granice NATO-a ka istočnoj Evropi i baltičkim zemljama, iako je Moskva dobila garancije (doduše, ne pismene) od zapadnih lidera da se tako nešto neće dogoditi. Potom su "zapadni saveznici" iscenirali niz "obojenih" revolucija kako bi se oborili režimi koji su viđeni kao proruski - u Kirgistanu, Gruziji, SR Jugoslaviji - a onda je na redu došla Ukrajina, ruska "crvena linija". Zašto je putinofobija u SAD dostigla nivo epidemije tek sa izbijanjem krize u Ukrajini? Odgovor je jednostavan. Kao kod većine "oboljenja" i ova je došla spolja, a doneo ju je poljsko-američki politikolog, strateg i državnik Zbignjev Bžežinski. On je još 1997. godine zaključio: "Ako Moskva povrati kontrolu nad Ukrajinom, sa njenih 52 miliona stanovnika i velikim resursima, kao i pristup Crnom moru, Rusija je automatski povratila sredstvo koje će joj omogućiti da ponovo postane carstvo koja će obuhvatati Evropu i Aziju". A to je najveća pretnja američkoj dominaciji u svetu. Bžežinski je tokom svoje dugogodišnje karijere savetovao nekoliko američkih predsednike, a i danas je glavni spoljnopolitički savetnik Baraka Obame. Od početka je tvrdio da je evroazijski kontinent "glavno šahovsko polje" na kojem se vodi "igra za globalnu premoć". Zato je 90-ih godina više puta ohrabrivao američku vladu da bude "beskompromisna" u održavanju "američke dominacije najmanje jos jednu generaciju, a poželjno je i duže." Razumevanje njegovog dugoročnog plana za Ukrajinu pomaže nam da shvatimo zašto su SAD dale gotovo 5 milijardi dolara Ukrajini od 1991. godine i zašto je danas veoma zabrinut da bi Ukrajina mogla da ostane u ruskoj sferi uticaja. Pomaže nam da shvatimo zašto su se proteklih godinu dana SAD i mnoge njene medijske kuće toliko posvetile demonizovanju Vladimira Putina. A takođe nam daje i najbolji odgovor na pitanje uzroka ogromnog talasa putinfobije koji vlada u Americi danas. Zanimljivo je reći i to da je Bžežinski prvi koji je Putina uporedio sa Hitlerom, a već narednog dana su to učinili Hilari Klinton i DŽon Mekejn. To nam govori da Bžežinski i dalje ima veliki uticaj na političke lidere u Sjedinjenim Državama. Nažalost, putinofobija nije jedini strah koji poslednjih godinu dana izjeda Ameriku i zapadno društvo. U NATO paktu se javila i svojevrsna mutacija ove fobije, koja je već dobila prigodan naziv šizoputinija. To je strah koje vas tera da "vidite, čujete i osećate Putina tamo gde ga nema".