Piše: Đoko Kesić Blago rečeno, opljačkali su ih. Ali počnimo od drugih država i njihovih iskustava da bismo razumeli naše probleme. Kad nezadovoljni francuski farmeri krenu traktorima na Pariz, kad po glavnim pariskim trgovima počnu da prosipaju paradajz, krompir, mleko i jaja, premijer ali i njen predsednik u Jelisejskim Poljima pobele kao kreč.
Gde se krije ta politička i opšta moć francuskih poljoprivrednika? To je još veća tajna ako se zna da njihovo učešće u biračkom telu Francuske iznosi jedva pet odsto. Odgovor na ove dileme je jednostavan: francuski farmeri hrane Francusku, ako Francuzi ne dobijaju redovno svoje omiljene sireve, vina, krompir ili krastavce, optužiće Vladu da vodi lošu politiku!
Uvek se setim ove poučne priče kad god naši poljoprivrednici dođu u žižu javnosti, i pitam se zašto se zbog slučnih povoda niko ne uzbudi u Nemanjinoj 11 ili u predsedničkoj palati na Andrićevom vencu, uprkos činjenici da poljoprivredenici u srpskom biračkom telu učestvuju bar sa 15 procenata. Iz nekih razloga naša priča najčešće se završava nekim političkim porukama, što bi rekli paori lelemuđenjem, bez prava polemike, a uputi se nekakva brojna delegacija na ekskurziju do Brisela, „da se posavetuje o konačnom rešenju srpskih farmerskih muka“.
Traje to savetovanje u Srbiji decenijama, i zapravo pitam vas da li se sećate bilo koje vlade Srbije koja u prvi prioritet razvoja zemlje nije stavila poljoprivredu. Naravno, sve liče jedna na drugu.
Mnogi kažu poljoprivrednici su poseban soj: gledaju u nebo, mole se Bogu i ne veruju političkom palamuđenju. Život je bezbroj puta pokazo koliko su u pravu.Ni danas u pomenutoj filozofiji nema ništa novo, s tim što ova priča pokazuje apsolutno ružno, reklo bi se čak i autstično lice državne administracije. Bez očekivane medijske pažnje, ovih dana je obelodanjeno da od oktobra 2012. kada je Srbija dobila status kandidata za pristupanje Evropskoj Uniji, do danas srpska poljoprivreda nije dobila ni jednog evra iz fondova Unije koji uz određene uslove daju zemljoradnicima ne mala bespovratna sredstva. Nisu dobili pomoć koju EU nudi, a kad će je Srbija uzeti– ne zna se.
To ludilo ima svoju dijagnozu: Evropska Unija kroz svoje IPARD fondove (fondove za poljoprivredu i ruralni razvoj) za sedmogodišnji period 2014. – 2020. predvidela je Srbiji da Srbiji bespovratno dodeli 175 miliona evra. Prošle su četiri godine od dobijanja statusa kandidata za EU i dve godine od pomenutog konkursa za 175 miliona evra, a Srbija nije učinila ništa važno da bi dobila ta sredstva.
Naš sagovornik koji je bio na visokoj poziciji u Ministarstvu poljoprivrede Vlade Srbije kaže da ta suma od 175 miliona za sedam godina ne bi bila konačna da je Ministarstvo ozbiljno radilo svoj posao. Mogli smo da investiramo u poljoprivredu za ovaj period celih 700 miliona evra, jer pomenti fondovi na svaki uloženi evro u poljoprivredu vraćaju investitoru pedeset odsto. - Bojim se da ćemo ostati bez dinara iz IPARD fondova do 2020. - kaže naš sagovornik koji je želeo da ostane anoniman.
Gde je tajna, šta piše u „Crnoj kutiji“ Ministarstva poljoprivrede, zbog čega nismo uzeli ni kintu iz fondova EU, a svi politički lideri i nihove skutonoše su pričale o tim novcima i fondovima, samo što ih nismo „orobili“? Priča je počela oktobra 2012. kad je Vlada Srbije odlučila državnu Upravu za komunikaciju s IPA fondovima EU preseli iz Šapca u Beograd. U Šapcu, kako tvrdi njegov gradonačelnik Nebojša Zelenović, Uprava je imala adekvatnu zgradu i stručne ljude, preseljena je u Beograd. A zgrada u Beogradu do sada nije dobila sertifikat kontrole EU, a kako su radili „stručni ljudi“ već gledamo.
Na ovu temu došlo je do otvorene politike bez rukavica između gradonačelnika Zelenovića i Jadranke Joksimović, ministrake za evropske integracije u Vladi Srbije. Joksimovićeva kaže da da je Vlada Srbije učinila sve da ispuni uslove za dobijanje akreditacije u prvoj polovini naredne godine da dobije 175 miliona evra. Zelenović odgovara da je „situacija takva da Uprava ne može biti akreditovana pre 2018. čak ako bi od ovog trenutka počelo da se radi kako treba. Ovako visokostručna ustanova ne može se graditi na sujeti, s partijskim kadrovima, bez plana“,kaže Zelenović. Gradonačelnik Šapca ovim povodom uputio je pismo premijeru Vučiću u kojem ga moli da uozbilji Ministarstvo poljoprivrede kako bi Srbija dobila akreditive u IPARD fondovima. A kako se radi u pomenutoj Upravi poslednnje četiri godine? Promenili su za to vreme pet direktora, primani su nestručni ljudi, a nezvanično saznajemo da je nedavno zaposleno 40 ljudi, od kojih samo troje govore engleski!
Zbog čega je to tako i šta piše u pomenutoj „Crnoj kutiji“ koju čita citirani bivši visoki funkcioner Ministarstva poljoprivrede: “Od nas EU nije tražila nešto više nego što je tražila od drugih 28 zemalja sada članica EU, koje su koristile novac pomenutih fondova. Hteli smo prečicom, da zaobiđemo strogu kontrolu i nadzor EU, a oni traže da bude sve transparentno da se vidi gde je uložen i poslednji cent. U Ministarstvu poljoprivrede mnogo je nemara, mnogo politike i malo rada. U stvari, verovali su da je to stvar političke odluke, a nikako ustanovljenih pravila koja se moraju poštovati. Pa da se razumemo – ako je mogla Makedonija da se drži zadatih propisa i da dobije novac iz IPA fondova, mogli smo valjda i mi. Jednostavno, Ministarstvo poljoprivrede i Uprava vodili su pogrešnu politiku. Na kraju, kako objasniti da zgrada u kojoj je smeštena Uprava nije dobila licencu EU, tu Upravu može da vodi 125 ljudi koliko ih je bilo u Šapcu, a ministarka Joksimović priča o 1.200 zaposlenih, rekao je naš sagovornik.
Šta kažete? Ja ovo ne razumem. Da li to razumeju naši farmeri? Ako su razumeli, a verujem da jesu, brzo će upaliti traktore i napasti Beograd. Usput,biće im žao što ne žive u Francuskoj. Na kraju i mala ilustracija: Vlada Srbije u budžetu za ovu godinu predvidela je manje sredstava za poljoprivredu od recimo subvencija za nova radna mesta stranih kompanija. Izvor: Pravda
