Analitičar iz Moskve je razjasnio u koje bi se zemlje Rusija mogla vratiti u bliskoj budućnosti. Ovaj zadatak je pre svega onaj koji se suočava sa vojnim odeljenjem i nije u pitanju samo povećanje broja ruskih vojnika u inostranstvu, nego i, na primer, obezbeđivanje aviona dugog dometa, garantovanje logističke podrške mornarici, i uspostavljanje efikasnih obaveštajnih prikupljanja. Sa tim ciljem, na primer, planirano je da se na ekvatoru organizuju mesta za točenje goriva. Ali sve u svoje vreme.

Tokom Vijetnamskog rata, baza Kam Ran je pripadala Americi i sadržala je veliku luku i aerodrom. Rusija je počela da je koristi 1979. godine kada je SSSR potpisao odgovarajući ugovor sa Vijetnamom na 25 godina. Tokom ovog perioda, Kam Ran je postao najveća vojna baza SSSR-a u inostranstvu u koju su trajno smešten deo Pacifičke flote sa avionima, brodovima i podmornicama. Ova baza je bila besplatno iznajmljena do 1991. godine.

U ranim 2000-im, sporazum nije obnovljen, kako je upotreba mnogih vojnih baza u inostranstvu smatrana neefikasnim i njihovo održavanje nepotrebnim. Jedan od najvećih lobista ove ideje je bio tadašnji ruski ministar inostranih poslova Igor Ivanov.

Rusija je počela da vodi razgovore o povratku u Kam Ran 2010. godine. Tada planovi nisu bili toliko o punopravnoj vojnoj bazi, nego o logističkom mestu za rusku mornaricu. Proces je bio zaustavljen dok se rukovodstvo dveju zemalja nije sastalo na najvišem nivou. 2013 godine, predsednici Rusije i Vijetnama su potpisali sporazum o uspostavljanju baze za popravku i održavanje ruskih ratnih brodova. Godinu dana kasnije, Vijetnam je odobrio pojednostavljenu proceduru za ulazak ruskih brodova u Kam Ran zaliv i lokalni aerodrom je započeo servisiranje ruskih aviona.

2016. godine je primljena informacija iz različitih izvora da je ruska vojska spremna za kompletan povratak u Vijetnam. Republičko rukovodstvo je izjavilo da nije protiv ponovnog uspostavljanja vojne baze sve dok Hanoj vidi Moskvu kao prioritetnog partnera. Vraćanje ruskih snaga u Kam Ran bazu i njihovo godišnje održavanje će koštati oko 300 miliona dolara.

Situacija sa Kubom se razvila na sličan način. Pre raspada SSSR-a, upotreba ruskih vojnih baza na ostrvu je bila besplatna. U post-sovjetskim godinama, Rusija plaća stotine milione dolara za održavanje baze Lurd, Sjenfuegos luke, vojnih delova Maroka i Guanabo, i kontigent stručnjaka. Ali bilo je vredno toga, kako je dve trećine informacija o SAD prošlo kroz Lurd bazu, u to ne samo vojnih informacija, već i, na primer, snimci razgovora mobilnim telefonima. Takve prilike su ponuđene zbog strateške lokacije baze, 250 km od granice SAD.

2001. godine, Rusija je napustila boravak na Kubi zbog, kako se veruje, pritiska SAD-a, ali zvanično zbog visokih troškova. Ali teritorija bivše vojne jedinice i elektronskog obaveštajnog centra nije napuštena. Kubanski Institut za informacione tehnologije se nalazi u Lurdu i kubanska vojska je u Guanabu i Maroku. Rusija je već pokušala da nastavi saradnju na prethodnom nivou. Na primer, ruske vazduhoplovne snage već mogu da koriste kubanske aerodrome, a 2014. godine je bilo razgovora o dogovoru da se Rusi vrate u Lurd. Iako zvanični izvori nastavljaju da negiraju ove informacije, indirektni dokazi govore drugačije.

Vojni krugovi se raduju povratku u ovu bazu koja je odmah ispred američkog nosa. Glavni i odgovorni urednik časopisa National Defense i ekspert za vojna pitanja, Igor Koročenko, veruje da je “povratak Rusije na Kubu i nastavak elektronskog obaveštajnog rada važan element garancije ruske bezbednosti u savremenom svetu gde je glavna pretnja za Rusiju postavljena od strane SAD.“ Koročenko je uveren da je Rusiji potreban elektronski obaveštajni centar u Lurdu i da sporazum o tome treba odmah da bude zaključen na 99 godina.

“Plutajuća radionica“ u Trtusu u Latakiji je bila poslednje rusko uporište u inostranstvu. Pre početka sirijskog sukoba ona je korišćena samo kada je ruskim brodovima u Sredozemnom moru trebalo da se sipa gorivo ili im je trebala popravka, i bila je popunjena sa samo nekoliko ljudi. Od 2010.-2012. godine, baza je prošla kroz sveobuhvatnu modernizaciju, nakon čega je ovo logističko mesto transformisano u potpuno razvijenu pomorsku bazu. Danas je 2.000 stručnjaka zaposleno u Tartusu, a čak i veliki nosači aviona mogu biti tamo smešeni. Ova baza je neophodna u slučaju obnove prisustva ruske mornarice u Sredozemnom moru. A to ne izgleda tako daleko.

Još jedna ispostava ruske vojske na Sredozemnom moru je vazdušna baza Khmeimim. Zadaci ove baze uključuju ne samo smeštaj i podršku ruskim avionima u Siriji, nego i održavanje ravnoteže snaga protiv NATO-a u regionu.

Sada se pojavila nezanična informacija da će nekoliko ruskih vojnih baza biti izgrađeno u Siriji. To se naročito odnosi na vazduhoplovne baze u oblasti Shairat, jugoistočno od Homsa i u blizini grada Kamišli na granici sa Turskom i Irakom. Tu su i razni izvešaji o raspoređivanju ruskih vojnih jedinica u najmanje dva okruga Latakije.

Baze u Adenu i Sokotri su među najvažnijim vojim imovinama SSSR-a. Ruski avioni bi teoretski odatle mogli dostići američku bazu Dijego Garsija. Nakon odlaska sovjetskih trupa iz Somalije, Jemen je postao bazno mesto za rusku vojsku i glavna komunikaciona i kontrolna tačka za Rusiju oko Crvenog mora i Afričkog roga.

Sada Rusi oprezno pregovaraju o uspostavljaju logističke tačke u Jemenu. Abdulah Saleh, bivši predsednih zemlje i glavni vojni saveznik jemenskih Huta koji kontrolišu sever zemlje i glavni grad Sanu, je objavio relevantnu izjavu o tome. Huti i vojska odana predsedniku Salehu se efikasno opire invaziji zemalja Persijskog zaliva na čelu sa Saudijskom Arabijom, i spremni su Rusiji pruže strateške baze u zamenu za podršku.

Bilo bi kratkovido sa ruske strane da odbije takvu velikodušnu ponudu, koja bi Rusima vratila kontrolu nad pomorskim saobraćajem u Crvenom moru, Persijskom zalivu, Adenu i drugim ključnim logističkim putevima u regionu.

Ova ostrvska država je do nedavno bila pouzdan američki vojni partner i čak i američki satelit. Već 1951. godine su SAD i Filipini potpisali sporazum o uzajamnoj odbrani. Tokom Hladnog rata, ostrvo je bukvalno bilo prekriveno mrežom američkih vojnih baza.

U stvari, nedavni izveštaj analitičkog centra Pentagona, RAND, smatrao je da je napad na Filipine razlog da se podstakne hipotetički rat između Kine i SAD. I Kina i Filipini imaju dugogodišnje teritorijalne sporove oko Spretli arhipelaga u Južnom kineskom moru. Obe strane su periodično razmenjivale ljutite izjave i kineske zastave su često spaljivane u glavnom gradu Filipina.

Ali sve se to promenilo pre 6 meseci sa usponom novog predsednika Rodriga Duterte. Tokom svog još uvek mladog predsedavanja, predsednik je otišao toliko daleko da je američkog predsednika Baraka Obamu nazavo kurvinim sinom i počeo da puca na dilere droge. Duterte tvrdi da je u odnosima sa SAD već pređena tačka sa koje nema povratka i da on vidi Rusiju i Kinu kao nove partnere. Ministarstvo odbrane Filipina je izjavilo da ima ne treba američka vojna i logistička podrška.

Američke vojne baze na Filipinima su već počele da se premotavaju, i vrlo je verovatno da će američkim oficirima uskoro biti pokazana vrata. Da bi nadoknadili gubitke Filipini će morati da pronađu novog partnera. Kako su do sada odnosi sa Kinom i dalje zategnuti, najverovatnija država koja će biti predložena da zameni SAD je Rusija.

Još jedno nasleđe sovjetske ere je pomorska i vazušna baza u Berberi u Somaliji koja je omogućila Rusiji da kontroliše Adenski zaliv, Crveno more i Afrički rog. Ovaj aerodrom sa najdužom pistom u Africi i luka sa dubokom vodom su izgrađeni specijalno za rusku vojsku.

Baza je takođe predstavljala važan komunikacioni i obaveštajni centar. Rusi su je ostavili prostorije u kojima može da se smesti do 1.500 ljudi plus skladišni prostor za gorivo i rakete. Posle povlačenja SSSR-a, baza je odmah okupirana od strane SAD-a.

Berbera i njena imovina su sada pod kontrolom samoproklamovane Somalijske piratske države za koje je ona glavni izvor prihoda. Ujedinjeni Arapski Emirati su izrazili interesovanje za oživljavanje te vojne baze.

Za Rusiju bi vraćanje u ovu bazu bilo izuzetno korisno kako “paket“ uključujuje i gore pomenutu Sokotru. Sve u svemu, ove baze bi mogle omogućiti da se vrati stabilnost u region i završi sveobuhvatno prisustvo ruske flote u raznim delovima svetskog okeana.

Neposredno pre “arapskog proleća,“ Rusija je nameravala da obnovi neke od svojih vojnih baza na Bliskom Istoku. Među njima su bili centi ruske mornarice u Libiji. Pokojni lider DŽamahirije, Moamer Gadafi, je tokom pregovora na visokom nivou ponudio da bude domaćin ruske pomorske baze u blizini Tripolija i Bengazija. Ali avaj, tragični događaji iz 2011. godine su prekinuli sve planove za punopravno rusko vojno prisustvo u Libiji.

Međutim, ako se ovi planovi nekada ostvare, onda će Rusija dobiti dve moćne pomorske ispostave pored već pomenutog trajnog prisustva na Mediteranu.

U budućnosti bi to značilo kompletno oživljavanje mediteranske eskadrile. Međutim, pod sadašnjom vladom, odnosno anarhijom u bivšoj DŽamahiriji, to je za sada nemoguće. Ipak, s obzirom na bliske veze Rusije i vlade generala Kalifa Haftara u istočnom delu zemlje, to se ne može isključiti u budućnosti.

Ostale opcije za raspoređivanje ruskih baza se povremeno čuju na vestima. Među njima su Venecuela, Nikaragva, Iran, Srbija i neke druge. Međutim, ozbiljne diskusije mogu početi samo kada ove zemlje izmene svoje zakone.

U ovom trenutku, stacioniranje stranih baza u ovim zemljama je zabranjeno. U najboljem slučaju, može se pričati o logističkim tačkama ili obezbeđivanju aerodroma i luka ruskoj vojsci na korišćenje, kao što Iran sada radi, na primer.

Izvor: Webtribune.rs