U Crnoj Gori slede izbori, i to ne bilo kakvi. Oni koji predstoje imaju međunarodnu težinu u ravni poslednjih predreferendumskih, ako ne i veću. Na četvrtim izborima od sticanja nezavisnosti vladajuća DPS prvi put nastupa samostalno, dok opoziciju čine uglavnom široke koalicije, ujedinjene oko jednog cilja – da neprikosnovenom vladaru ove mediteranske države posle dve i po decenije vide leđa. Prvi put se na protivničkoj klizavoj strani terena nalazi i Krivokapićev SDP, kome se ne daju prevelike šanse da ubuduće participira u izvršnoj vlasti.
Ipak, Đukanovićev režim se čini ranjivijim nego ikada do sada, ali predstojeće izbore odlučiće mnogo faktora u više ravni kako unutar tako i izvan Crne Gore. Specifičan partijski sistem, društvene podele, isprepletenost međunarodnih uticaja i crnogorske jedinstvene mentalitetske karakteristike u sinergiji kreiraju specifično političko okruženje, koje nema pandana u modernoj političkoj uporednoj praksi.
1. Crnogorski sistem vladavine bi se najpreciznije mogao okarakterisati kao kompetitivni autoritarizam. Za razliku od čistog autoritarizma, u ovom sistemu opozicija postoji i dozvoljena je njena ograničena uloga u vidu paravana koji bi režim trebalo da legitimizuje prema spolja. Po tome on ima dosta sličnosti sa nekadašnjim Miloševićevim sistemom u Srbiji, ali postoje i suštinske razlike. Jedna od osnovnih razlika odnosi se na nivo organizovanja opozicije u jednoj i drugoj državi. NJena karakterizacija kao nesposobne, nekompetentne i neorganizovane u crnogorskoj prošlosti nije bila daleko od istine. Međutim, to ne menja činjenicu da klijentelistički režim onemogućava slobodne izbore različitim zloupotrebama poput kupovine glasova, pritiska na zaposlene u javnom sektoru i njihove porodice, uskraćivanja različitih beneficija itd.
Sa druge strane, kako bi održali legitimitet, funkcioneri DPS i njihovi istomišljenici svoj autokratski model vladanja žele da predstave kao „demokratsko uređenje sa predominantnom partijom“, uporedivši ga čak sa višedecenijskom vladavinom Liberalno-demokratske partije u Japanu, što nema mnogo dodira sa realnošću. Pored zloupotrebe državnih institucija, ključna stvar crnogorske kontrole izbora je upotreba aparata sile i pretnje njime. Iako se ogoljena sila često ne vidi, oktobarski protesti prošle godine pokazuju da režim ne preza od njene upotrebe ukoliko percipira dovoljnu ugroženost sopstvenih pozicija.
2. I deset godina od, najblaže rečeno, sporno provedenog referenduma u Crnoj Gori, i dalje tinja dihotomija na independiste i zagovornike neke forme državne zajednice sa Srbijom, a samim tim i mnoge druge podele koje se na nju kaleme. Polazišna polarizacija čija je suština razilaženje u pogledu srpskog ili crnogorskog nacionalnog identiteta predstavlja ključan jaz na crnogorskoj političkoj sceni.
Otuda postoji prednost Đukanovićevog režima koja je sadržana u tome da on lakoverne glasače može da uveri da opozicija reprezentuje strane interese (odnosno srpske, a posredno i ruske), za razliku od njega koji zastupa striktno crnogorske. Time on od opozije želi da kreira formu ispražnjenu od suštine, podržanu spolja, kako bi je diskreditovao tamo gde percipira da je najslabija – na pitanju legitimiteta u zastupanju interesa države Crne Gore. 3. Independistički blok, zbog svoje kontinuirane antisrpske i shodno tome proNATO pozicije, ima podršku Zapada, i u toj koži se do sada osećao komforno. Bio je u obavezi da bespogovorno sledi unapred definisani „evroatlantski put“ i ispunjava obaveze koje mu nameću atlantisti, dok je zauzvrat nesmetano mogao da sprovodi političku represiju, preumljenje stotina hiljada ljudi protivno njihovoj volji i od Crne Gore stvara privatni konglomerat. Opšta je nepoznanica kakav će razvoj događaja biti ukoliko on bude narodnom voljom prisiljen da iz jedinog do sada poznatog okvira iskorači. Pomoćnik zamenika američkog državnog sekretara za naš deo sveta Brajan Hojt Ji je u kratkom vremenskom intervalu dva puta boravio u Crnoj Gori, a njegovi zaključci su levitirali između toga da je „jasno da postoji ruski uticaj na izborni proces“ i još jasnijeg stavljanja do znanja da je sadašnja kohabitaciona vlada uspešna, što implicira da vlada SAD ostaje verna svom višedecenijskom savezniku. Sa druge strane, primarni ruski interes je da očuva renome revitalizovane globalne sile, sa zaustavljanjem NATO proširenja na globalnom nivou kao okosnicom simboličkog povratka na međunarodnu pozornicu u superteškoj kategoriji. U regionalnim medijima gotovo u potpunosti neispraćena, nedavna nezvanična poseta Sergeja Lavrova Podgorici sada dobija jasnije obrise ukoliko se ima u vidu povratak gotovo potpuno izgubljene i bespomoćne opozicije na veliku scenu. U procepu dva superinteresa nalaze se mnoge strateški sporne teritorije, a izbori u državi koja uz Siriju predstavlja jedini izlaz na Mediteran koji nije pod makar posrednom kontrolom NATO daleko prevazilaze njen objektivan značaj, kapacitete i prednost koju eventualno može doneti kao plen u eventualnom sučeljavanju. 4. Milo Đukanović tehniku vladanja u kontinuitetu prilagođava kako spoljnim tako i unutrašnjim okolnostima i doveo je gotovo do savršenstva. Uprkos potpunoj ideološkoj transformaciji, on uspeva da ovlada klanovsko-plemenskim sistemom koji nije daleko odmakao od najranijih shvatanja politike kao poluge za represiju i osiguravanje stečenih položaja moći i bogatstva. Okoštali aparat koji je Đukanović nasledio iz komunističkog perioda, a zatim prilagodio novonastalim okolnostima do sada je funkcionisao besprekorno. Specifična percepcija politike u Crnoj Gori, stava prema autoritetu, društvenoj hijerarhiji i zavetu predaka umnogome objašnjava zbog čega je to tako. Međutim, ovakve politike u zanemarljivo malim državama poput Crne Gore imaju svoj rok trajanja, koji presudno zavisi od volje onoga ko sponzoriše takav režim. Najskuplja, najkvalitetnija, najsveobuhvatnija, ali i za crnogorske uslove uobičajeno netransparentna predizborna kampanja su dovoljan pokazatelj značaja ovog izbornog ciklusa. Izbori u Crnoj Gori nikada do sada nisu bili samo dan odluke o tome ko će upravljati državom u narednom mandatu. Oni su često značili odluku o identitetu, budućem državnom statusu i ostalim vitalnim pitanjima. Pitanje snalaženja Đukanovića u opoziciji i sadašnje opozicije na vlasti opteretiće budućnost Crne Gore, nenaviknute na mirne političke promene. Eventualna ubedljiva pobeda opozicije mogla bi da znači i značajnije približavanje Srbiji, posebno imajući u vidu porast uticaja ruskog faktora. Kakav god ishod predstojećih izbora da bude, opasnost će ležati u tome što će pozicije biti izjednačenije nego ikada do sada. Ukoliko se i dogodi to čudo pa Crna Gora prvi put u svojoj istoriji promeni vlast na izborima, niko ne garantuje da će vladajući DPS da prepusti upravljačke uzde nekom drugom bez velikih političkih potresa. A politički potresi su ono što najmanje od svega treba da zabrinjava građane Crne Gore u periodu koji sledi. Izvor: Novi Standard
