Pravda

Piše: Miroslav Lazanski Naravno, mi smo jedna demokratska i tolerantna zemlja i vrlo blagi ljudi, svako ima pravo da iskaže svoje mišljenje, i nismo to našem prijatelju Rami uzeli za neko veliko zlo. Naime, isto nam kažu i mnogi zapadni političari kada dođu u Beograd, političari vrlo visokog ranga. Formulacija je otprilike da je Kosovo za njih „završena priča”. Hoćete priznati ili nećete, to je „završena priča”. I niko nije zbog toga zatražio da se smesta proteraju iz Beograda. Svojevremeno je zbog toga ceh platila samo ambasadorka Crne Gore u Beogradu. Prethodna vlast je u znak protesta, odmah po priznanju nezavisnosti Kosova, vratila naše ambasadore iz susednih država koje su priznale Prištinu. To je bilo tačno na početku tog vrućeg leta: ekselencije su povučene u Beograd, da bi u septembru bile u tišini vraćene tamo gde su i ranije bile. Taman kad je prošlo leto i godišnji odmori, ima da se radi, dosta je bilo protesta i foliranja. Nijednu državu koja je priznala Kosmet nismo zbog toga tužili međunarodnom sudu. Čak ni sirotu Mauritaniju, koja je u Africi prva priznala Kosmet. Ko to želi, ko to sme, rastavit nas od Mauritanije... Što bismo mi onda našeg vrlog prijatelja Ramu lošije tretirali od recimo potpredsednika SAD DŽozefa Bajdena? Vidimo da Albanci ne zarezuju te Amerikance ni za jotu. Em su bezobrazno ukrali sat predsedniku Bušu, onako skinuli mu ga sa ruke, em ne slušaju ultimativni zahtev Bajdena da se na Kosmetu hitno formira Zajednica srpskih opština. Vreme prolazi, ništa od te zajednice, a sada žele da nam ukradu i „Telekom” i „Trepču”. Istina, to nije sat na ruci, ali možda i jeste. Važno je da je čovek srećan; mislim onaj ko je drpio sat Bušu. Edi kaže kako je oko „Trepče” najvažnija sreća ljudi koji u njoj rade i koji od nje žive. I kaže Edi da mi ne možemo da preselimo „Trepču” u Beograd i da hoćemo. I još nam se Edi, dok je sve to govorio, smejao. Ne znam koje je škole Edi pohađao, engleski mu je bio prilično „afrički”, ali zar niko Ediju da kaže da mi papire o vlasništvu „Trepče” imamo u Beogradu i da to nema veze ni sa geografijom, pa u izvesnoj meri, ni sa srećom ljudi. Našem premijeru Vučiću sigurno nije bilo drago da sluša te Edijeve budalaštine. Koliko sam na televiziji video, čak se malo i iznervirao oko toga, odgovorio mu je, ali je Miša Gleni, kao moderator, ubrzo završio raspravu. Kao, žurio je na sastanak sa Mladenom Ivanićem? Kakve veze ima „Trepča” sa Ivanićem? Ili ima? Uglavnom, svako je ostao pri svom. Sledećeg dana stigli su nam u Niš albanski poslovni ljudi. Neka, tako i treba. Mi ćemo uspostaviti najbolje političke i ekonomske veze sa Tiranom, tako ćemo zaobići Prištinu i na neki način je izolovati. U sendviču između Beograda i Tirane, Priština neće znati kome da se na kraju okrene. Istina, trka između nas i Albanaca sa Kosmeta, trka ko će biti privlačniji partner za Tiranu, zapravo je jednačina sa više nepoznanica. Albanci sa Kosmeta imaju, naime, u startu veliku prednost: ista nacija, ista kultura, isti jezik, manje više ista vera, geografija i, na kraju, ili zapravo na početku, vekovna težnja za „velikom Albanijom”. Naša prednost je zasad samo jača ekonomija od kosmetske. Mi i Albanci sa Kosmeta, u stvari više mi, nudimo, Tirana će da odvagne. U martu 2001. Beograd i Tirana su ponovo uspostavili diplomatske odnose. Bivši albanski premijer Iljir Meta je 2002. bio u Beogradu u istorijskoj poseti, prvoj kao albanski premijer još od 1946. godine. Tada smo iz Albanije uvozili bitumen i nameštaj, a u Albaniju izvozili drvo, masline, pšenicu, keks i odeću. Jedno moramo da znamo, SAD i njihovi evropski saveznici odlučili su da Srbiji amputiraju Kosovo još krajem devedesetih godina prošlog veka. Ta politika, taj stav neće biti promenjen bez obzira na to šta Srbija uradi. Čak i da Srbija postane uzorna kapitalistička demokratija sa svojim Tomasom DŽefersonom na čelu, Amerika neće promeniti svoj stav prema Kosmetu. Amerikanci su se opredelili za lakše ostvarivu varijantu: Albanci stalno ponavljaju da će opet, ako zatreba, ginuti za Kosmet, Srbi ne. Vraćanje Kosmeta pod suverenitet Srbije naišlo bi na žestok otpor Albanaca i došlo bi do reprize događaja iz devedesetih godina. Vašington to ne želi. S druge strane, svako rešenje koje ne pretpostavlja da na Kosmetu i Srbi nešto dobiju, vrlo je nepravedno i takođe nosi u sebi klicu nekog budućeg sukoba. U tom kontekstu Vašington „to nešto za Srbe” vidi samo kao članstvo u EU. A kada će to članstvo, to ni Đekna ne zna... Izvor: Politika