Ključna stvar koja treba da se shvati u ruskom stavu prema ovom, i osatalim nedavnim sukobima sa SAD, je da je Rusija još uvek slabija nego SAD i da zbog toga ne želi rat. To, međutim, ne znači da se ona ne priprema aktivno za rat. U stvari, ona vrlo mnogo i aktivno radi na tome. Sve ovo znači da će do konflikta doći, a da Rusija treba da ga ograniči koliko god je to moguće, analizira The Saker za Unz.com.
U teoriji, ovo su, grubo rečeno, mogući nivoi konfrontacije:
Vojno odmeravanje “a la Berlin 1961. godine.“ Neki bi mogli tvrditi da se upravo to već sada događa, samo na mnogo udaljeniji i manje vidljiv način.
Jedan vojni incident, kao onaj koji se desio nedavno kada je Turska oborila ruski Su-24 a Rusija odlučila da ne uzvrati.
Niz lokalizovanih sukoba sličnih onima koji se trenutno dešavaju između Indije i Pakistana.
Sukob ograničen na sirijsko ratište (recimo poput rata između Velike Britanije i Argentine nad ostrvima Maldiva).
Regionalni ili globalni vojni sukob između SAD i Rusije.
Termonuklearni rat između SAD i Rusije.
Ono što je moguće da se desi jeste takozvana “horizontalna eskalacija“ ili “asimetrična eskalacija“ u kojoj jedna strana bira da ne podiže ulog ili direktnu eskalaciju, nego umesto toga bira drugi cilj za odmazdu, ne nužno neki vredniji, samo drugačiji na istom nivou idejnog značaja (u SAD su DŽošua Ipstejn i Spenser Bakic uradili najveći deo sjajnog rada na ovu temu.)
Glavni razlog zašto možemo očekivati da Kremlj pokuša da pronađe asimetrične opcije da odgovori na američki napad, je da je u sirijskom kontekstu Rusija nešto slabija od SAD i NATO-a, u kvantitativnom smislu. Logično rešenje za Ruse je da upotrebe svoje kvalitativne prednosti ili da potraže “horizontalne ciljeve“ kao moguću osvetničku opciju. Ove nedelje se dogodilo nešto veoma interesantno i veoma nekarakteristično: general-major Igor Konašenkov, načelnik Uprave za usluge medija i informisanje Ministarstva odbrane Ruske Federacije, otvoreno je pomenuo jednu takvu opciju. Evo šta je on rekao:
“Što se tiče Kirbijevih pretnji o mogućim gubicima ruskih aviona i slanja ruskih vojnika nazad u Rusiju u vrećama, ja bih rekao da znamo tačno gde i koliko “nezvaničnih specijalista“ radi u Siriji i pokrajini Alepo, i znamo da su oni umešani u operativno planiranje i da nadgledaju rad militanata. Naravno, neko može da nastavi da insistira na tome da su oni neuspešno uključeni u pokušaju da razdvoje al-Nusra teroriste od “opozicionih“ snaga. Ali ako neko pokuša da primeni ove pretnje, to će bez sumnje značiti da će ovi militanti morati na vreme da se izgube odatle.“
Lepo, zar ne? Čini se da Konašenkov preti “militantima“ ali je pomenuo da postoji dosta “nezvaničnih specijalista“ među tim ekstremistima i da Rusija tačno zna gde su i koliko ih ima. Naravno, zvanično, Obama je izjavio da postoji nekoloko stotina takvih američkih specijalnih savetnika u Siriji. Dobro obavešteni ruski izvor ukazuje na to da postoji do 5.000 stranih “savetnika“ do Takfirisa uključujući oko 4.000 Amerikanaca. Pretpostavljamo da je istina negde između ove dve cifre.
Tako da je ruska pretnja jednostavna: napadnite nas, i mi ćemo napasti američke snage u Siriji. Naravno, Rusija će oštro negirati ciljanje američkih vojnika i insistirati na tome da je udar bio samo protiv terorista, ali će obe strane znati šta se desilo. Zanimljivo, samo prošle nedelje je novinska agencija Iranian Fars izvestila da se takav ruski napad već dogodio:
30 izraelskih stranih obaveštajaca ubijeno u ruskom kalibarskom raketnom napadu u Alepu
“Ruski ratni brodovi su ispalili tri kalibarske rakete na bazu stranih obaveštajaca za koordinaciju operacijama u Dar Eza regionu u zapadnom delu Alepa blizu Saman planina, ubivšti 30 izraelskih i zapadnih obaveštajaca,“ citirao je servis za arapski jezik ruske novinske agencije Sputnjik ono što je izvor u Alepu izjavio u sredu. Operativna sala je bila smeštena u zapadnom delu pokrajine Alepo u sredini visokih Saman planina i starih pećina. Taj region je duboko u lancu planina. Nekoliko američkih, turskih, saudijskih, katarskih i britanskih obaveštajaca je ubijeno zajedno sa izraelskim obaveštajicima. Strani obaveštajci koji su ubijeni u operativnoj bazi u Alepu su usmeravali terorističke napade u Alepu i Idlibu.“
Bilo da se ovo stvarno dogodilo ili da su Rusi pustili takve priče da bi ukazali da se to može desiti, ostaje činjenica da bi američke snage u Siriji postale očigledna meta za rusku odmazdu, bez obzira da li krstarećim raketama, gravitacionim bombama ili direktnom operativnom akcijom ruskih specijalnih snaga. SAD takođe ima nekoliko tajnih vojnih instalacija u Siriji, uključujući najmanje jedan aerodrom sa B-22 Osprey avion koji je namenjen za više misija.
Još jedan zanimljiv nedavni razvoj o kom je izvestio Foks njuz da Rusi raspoređuju S-300V (zvani “SA-23 Gladijator antiraketni i protivavionski sistem“) u Siriji. Rezimiraćemo ovaj sistem tako što ćemo reći da S-300V može da angažuje balističke rakete, krstareće rakete, veoma niske RCS (“nevidljive“) avione i AWACS avione.
Ovo je odbrambeni sistem na nivou vojske/vojnog korpusa, sposoban da odbrani najveći deo sirijskog vazušnog prostora, ali takođe i da dosegne do Turske, Kipra, istočkog Mediterana i Libana.
Moćni radari ovog sistema ne samo da mogu da otkriju i lociraju američke avione (uključujući i “nevidljive“) na velikoj udaljenosti, nego takođe mogu i da obezbede ogromnu pomoć za nekoliko ruskih vazdušnih superiornih aviona dajući im jasne slike neba i neprijateljskih aviona pomoću šifrovanih veza sa podacima.
Na kraju, američka vazdušna doktrina izuzetno zavisi od upotreba AWACS aviona za usmeravanje i podršku američkih boraca. S-300V će prisiliti SAD/NATO AWACS da rade sa najnezgodnije udaljenosti. Između radara dugog dometa ruskih Suhoja, radara na ruskim krstaricama na sirijskog obali, i S-300 i S-300V radara na terenu, Rusi će imati mnogo bolju pregled o situaciji nego Amerikanci.
Čini se da se Rusi trude da nadoknade svoju brojčanu inferiornost raspoređivanjem vrhunskih sistema za koje SAD nema pravi ekvivalent ili dobre kontra-mere.
U suštini, postoje dve opcije odvraćanja: poricanje, kada sprečavate neprijatelja da pogodi svoje ciljeve, i odmazda, kada pravite trošak neprijateljskog napada neprihvatljivo visok za njega. Čini se da Rusi slede obe staze istovremeno. Na taj način možemo sumirati ruski pristup kao:
Odlaganje sukoba što je duže moguće (kupuju vreme)
Pokušaj da bilo kakvu konfrontaciju zadrže na najnižem mogućem eskalatornom nivou
Ako je moguće, odgovaranje asimetričnim/horizontalnim eskalacijama
Umesto “prevladavanja“ protiv SAD/NATO-a – načiniti troškove napada previsokim
Pokušaj da se izvrši pritisak na američke “saveznike“ u cilju stvaranja tenzija unutar carstva
Pokušaj da se SAD parališe na političkm nivou čineći političke troškove napada previsokim
Pokušaj da se postepeno stvore uslovi na terenu (Alepo) da bi se američki napad načinio uzaludnim, analizira The Saker.
Kod onih koji su odrasli uz holivudske filmove i koji još uvek gledaju TV, ova vrsta strategije će izazvati samo frustraciju i osudu. Postoje milioni stragega iz fotelje koji su sigurni da bi oni obavili posao mnogo bolje nego Putin u borbi protiv američkog carstva. Ovi ljudi nam sada govore da je Putin “prodao“ Sirijce (i Novoruse) i da će Rusi učiniti sve da pobede ovo Anglo-Zionističko carstvo. Dobra vest je da ni jedan od ovih stratega iz fotelje ne sedi u Kremlju i da su se Rusi držali svoje strategije tokom proteklih godina, dan po dan, čak i kada su kritikovani od strane onih koji su želeli brzo i “lako“ rešenje.
Ali glavna dobra vest je da ruska strategija radi. Ne samo da se nacistička okupacija Ukrajine bukvalno raspada, nego su i SAD u suštini ostale bez opcija u Siriji.
Jedini logični koraci preostali za SAD u Siriji je da prihvate ruske uslove ili da odu. Problem je što se čini da neknozervativci koji vode Belu kuću, Kongres i korporativne medije, nisu uopšte “racionalni.“ To je razlog zašto su Rusi koristili toliko taktika odugovlačenja i zašto su postupali tako oprezno: oni se bave sa profesionalno nesposobnim ideolozima koji jednostavno ne igraju po nepisanim nego jasnim pravilima civilizovanih međunarodnih odnosa. To je ono što čini trenutnu krizu mnogo gorom čak i od kubanske raketne krize: jedna supersila je očigledno poludela.
Da li su Amerikanci dovoljno ludi da rizikuju Treći svetski rat zbog Alepa?
Možda da, možda ne. Ali šta ako preformulišemo pitanje i pitamo:
Da li su Amerikanci dovoljno ludi da rizikuju Treći svetski rat kako bi održali svoj status “neophodne svetske nacije,“ “lidera slobodnog sveta,“ “grada na brdu“ i svih ostalih imperijalističkih gluposti?
Tu bismo mogli reći da jesu, potencijalno jesu.
Na kraju krajeva, nekonzervativci su u pravu kada osećaju da ako se Rusija izvuče sa otvorenim prkosom i pobedom nad SAD u Siriji, niko više neće ozbiljno shvatiti Anglo-Zioniste.
Šta mislite kako će neokonzervativci razmišljati kada vide predsednika Filipina kako javno naziva Obamu “kurvinim sinom“ i zatim govori EU da idu i “j*** se“?
Naravno, neokonzervativci će još uvek moći da nađu neku utehu u teškoj pokornosti evropskih političkih elita, ali ipak – oni znaju da je to pisanje po zidu i da se njihovo carstvo brzo raspada, ne samo u Siriji, Ukrajini ili Aziji, nego čak i unutar SAD. Najveća opasnost ovde je da bi neokonzervativni mogli pokušati da okupe narod oko zastave, bilo režiranjem još jedne operacije pod lažnom zastavom ili izazivanjem prave međunarodne krize.
U ovom trenutku, sve što možemo da uradimo je da čekamo i da se nadamo da unutar američke vlade ima dovoljno otpora da spreči napad SAD na Siriju pre nego što dođe sledeća uprava. Čak i oni koji nisu pristalice Trampa, priznaju da je Hilari i njena zla spletka rusofobičnih neokonzervativaca toliko loša, da onda Tramp ipak pruža neku nadu, barem u odnosu na Hilari, piše The Saker.
Po mišljenju analitičara ako Tramp pobedi, onda ruska strategija u suštini biti opravdana. Jednom kada Tramp uđe u Belu kuću, postoji bar mogućnost sveobuhvatnog redefinisanja američko-ruskih odnosa koji bi, naravno, počeli sa de-eskalacijom u Siriji: dok Obama/Hilara kategorički odbijaju da se odreknu ID (pod time mislimo na al-Nusru, al-Kaidu, i sve druge njihove denominacije), Tramp izgleda odlučan da im se ozbiljno suprotstavi, čak i ako to znači da Asad ostane vlasti. Tu definitivno ima osnova za dijalog. Ako Hilari uđe u Belu kuću, onda će Rusi morati da donesu značajnu odluku: koliko je važna Sirija u kontekstu njihovog cilja da ponovo suverenizuju Rusiju i obore Anglo-Zionističko carstvo?
Drugi način formulisanja istog pitanja je “da li bi se Rusija radije sukobila sa carstvom u Siriji ili u Ukrajini?“
Jedan od načina da se izmeri raspoloženje u Rusiji je da pogledate govor nedavnog zakona predloženog od strane predsednika Putina i usvojenog od strane Dume, a koji se bavi pitanjem Sporazuma o upravljanju i dispoziciji plutonijuma (PMDA) između Rusije i SAD, koji je, ponovo, video SAD kako ne ispunjava svoje obaveze i koju je Rusija sada suspendovala.
Ono što je interesantno je Putinov govor kojim je praktično postavio Americi uslove po prvi put u istoriji:
Smanjenje vojne infastrukture i broja američkih vojnika stacioniranih na teritorijama NATO članica koje su ušle u savez posle 1. septembra 2000. godine, do nivoa na kom su bili kada je sporazum prvobitno stupio na snagu.
Odbacivanje neprijateljske politike SAD-a prema Rusiji, što se treba sprovesti ukidanjem Magnitski zakona iz 2012. godine i uslova Zakona za podršku slobodi Ukrajine iz 2014. godine, koji su usmereni protiv Rusije.
Ukidanje svih sankcija uvedenih od strane SAD Ruskoj Federaciji, ruskim fizičkim i pravnim licima.
Naknada za svu štetu koju je Rusija pretrpela kao rezultat uvođenja sankcija.
SAD takođe mora da priloži jasan plan za nepovratno raspolaganje plutonijumom koje pokriva PMDA.
Sada Rusi nisu u zabludi. Oni dobro znaju da SAD nikada neće prihvatiti takve uslove. Pa o čemu se onda ovde zapravo radi? To je diplomatski, ali nedvosmislen način da se Americi kaže ista stvar koju je filipinski predsednik Duterte (i Viktorija Nuland) rekao EU.
Vreme je da Amerikanci počnu da obraćaju pažnju, završava analizu The Saker.
Izvor: webtribune.rs
