Pravda

Piše: Miloš Zdravković Lokalni izbori u BiH su završeni, a postizborna priča je ostala ista kao posle prethodnih i verovatno budućih izbora. Da se priča ne bi ponavljala u nedogled, a kako bi komšiluk bio miran i napredan, jer samo ako je komšiji dobro i meni može biti,a inspirisan videom sada već poznatog bosanskog jutubera, Amira Hadžića pokušao sam da dam svoje viđenje stanja stvari. Ne plediram da sam upravu, ali su moje namere iskrene. Poznato je da se Veliki dogovoraju, a mali svađaju. Mir u BiH je zaliven krvlju sva tri naroda i vere, uz dogovor moćnih u Dejtonu i političkim kompromisima na silu po meri moćnih. Prevare, pljačka naroda sve tri konfesije, mržnja nastala na temeljima rata – to je političko i državno obeležje posleratne BiH (kao i uostalom celog zapadnog Balkana). Međusobno Bošnjaci, Srbi, Hrvati, politički ratuju na vrlo specifičan način. Naročito u vreme izbora. Parlamentarnih, te za izbor članova predsedništva. Novina je da se to sada dešava i u vreme lokalnih izbora. Nacionalne elite smišljaju strategiju kako od protivnika (pre svega u svom nacionalnom korpusu) oteti što više. Različiti su modeli napada i odbrane. Hrvati se samozaštićuju tako što se homogenizuju oko jedne stranke (HDZ BiH i Dragana Čovića kao lidera) kako ih Bošnjaci ne bi preglasali. Odskora slično rade i druga dva, brojnija naroda, u sredinama gde je nacionalna suprematija problematična. Rasipanje nacionalnih glasova smatra se luksuzom na koji pravo ponajmanje imaju najmalobrojniji – iskustvo Hrvata, kojima su Bošnjaci dva puta zaredom izabrali Željka Komšića za člana predsedništva BiH, iako je svima bilo jasno da gospodin Komšić nije izbor građana BiH hrvatske nacionalnosti. Slična situacija je i kada su u pitanju građanske, leve stranke. I one se udružuju kako bi pobedile nacionalne, desne stranke. Iako je u BiH odavno veoma upitno šta su to, i da li su to zaista leve stranke. Iz takvog posleratnog ambijenta na nedavno održanim lokalnim izborima pojavile su se tri sredine sa totalno drugačijom logikom. U Žepi, nekada ratnoj enklavi, Bošnjaci su dali podršku srpskom načelniku s liste SNSD-a Milorada Dodika, u Varešu su sva tri naroda poduprla HDZ-ovog načelnika Zdravka Maroševića, slično kao i u Doboju gde je SDS-ov kandidat Obren Petrović pobedio kandidata Dodikovog SNSD-a, zahvaljujući glasovima Bošnjaka. Te su opštine zbog toga postale medijska senzacija. U njih hrle novinarske ekipe kako bi pisale o čudu neviđenom. Zamislite, nisu glasali za “svoga”, već su glas dali najboljem. I to onom koga je predložio drugi narod. Još jedno čudo dogodilo se u federaciji BiH. Nekoliko “otpadnika” od nacionalnih stranaka pobedilo je kao nezavisni kandidati. Ipak, to su samo izuzeci koji potvrđuju pravilo. U lokalnim zajednicama manje je bitna nacionalnost. Nesavršen izborni zakon izvor je svih problema na “višim nivoima”. Primera radi, kao kada izbornim inženjeringom drugi Hrvatima biraju njihove predstavnike. Dok je god tako, narodi će se udruživati kako bi izabrali svoje. Malobrojniji će se udruživanjem štititi od brojnijih, koji opet nisu toliko brojniji da bi mogli da izađu sa mnogo kandidata, pa da biraju najboljeg, već onog koje su ponudile aktuelne političke strukture. Zato treba izraditi politički sistem u kome će se svi osećati ravnopravno. Rešenje je kombinacija građansko-nacionalnog modela. A to je po mom mišljenju jedino moguće uspostavljanjem BiH s tri federalne jedinice, unutar kojih bi se uredila nacionalna, građanska i manjinska prava. Primera radi, na izborima bi postojale liste po kojima bi se određivale fiksne kvote za manjine u većinski hrvatskom, srpskom ili bošnjačkom entitetu. Tako uređenom državom bi najviše profitirale građanske stranke, jer bi nacionalne izgubile onu startnu prednost „čuvara nacionalnog identiteta“. Nacionalne sada opstaju upravo na dvoentitetskom modelu koji generiše strah od preglasavanja drugih. Naročito unutar hrvatskog naroda. Ovako uređena zajednica bi ojačala državu jer bi bila, poštenija, jeftinija, funkcionalnija i ne bi se bavila nacionalnim, već ekonomskim pitanjima. Mišljenja sam takođe da makar za početak, trebalo da se organizuju zajedno parlamentarni i lokalni izbori za sve strukture vlasti, da bi se vreme podgrejavanja nacionalnih tenzija svelo na minimum. Ovakva kakva je, BiH tone u mulj unitarizma i separatizma. Da ne budem pogrešno shvaćen kao neko ko misli da su unitarizam i separatizam sami po sebi neke zločinačke ideologije, već je ovo realnost i opasnost našeg podeljenog podneblja. Svesne naših mana, velike sile su i stvorile ovakvu BiH koja je drugačija po svom uređenju od većine drugih država, mada ovo svakako nije jedinstven slučaj u svetu. Što pre tvorci i jemci Dejtona shvate da je rešenje organizovanje BiH u tri nacionalne zajednice (entiteta), to će se pre ugušiti ideje onih koji u miru planiraju da osvoje ono što nisu uspeli u ratu, odnosno onih koji u posleratnoj Bosni nisu došli do svog parčeta kolača. Usijanim glavama je potrebno objasniti da međunarodne sporazume, koje su napravile velike sile nije moguće menjati bez amina istih. Dejtonski mirovni sporazum je okvir za postojanje BiH i dva entiteta koji nisu država ali su deo BiH. Tako Republika Srpska se ne može otcepiti iz BiH, niti federacija BiH majorizovati Republiku Srpsku. Zapad pre svega SAD i EU pod čizmom NATO održavaju BiH kao državu članicu UN. Ruska federacija ima interese u BiH posebno u Republici Srpskoj. Mišljenja sam da je stoga pametnije da se komšije okrenu jedni drugima i da se bore za ekonomiju koja će BiH učiniti boljim mestom za život a sve Bošnjake, Hrvate ili Srbe daleko srećnijim ljudima. Izvor: Pravda