Pravda

Zahvaljujući svom ponašanju, jasnoj opredeljenosti za mir, privrženosti dijalogu i pregovorima, reformama, Srbija konačno ima priliku da svakome kaže šta misli i da reaguje na stvari koje su očigledno, flagrantno kršenje i ljudskih prava i svih onih vrednosti na kojima počiva i sama Evropa. Zato, kad neko drži misu usred Zagreba ustaškim generalima, diže spomenik teroristi Miru Barešiću, ili poziva na rat poput Sefera Halilovića, ja, osim što želim na to da reagujem, imam i obavezu. Ministar sam spoljnih poslova i radim tačno ono što bi, po pravilima službe, uradio i ministar spoljnih poslova, recimo, Poljske, Češke ili Francuske, da nekom u Nemačkoj padne na pamet da podigne spomenik, recimo Rudolfu Hesu, da ne idemo dalje od toga. Ili da u Minhenu održe misu Geringu, Fon Papenu i Kajtelu. Ili da neko izjavi kako će bilo koja država u njihovom okruženju nestati. Ovo su reči kojima prvi potpredsednik Vlade Srbije i šef diplomatije Ivica Dačić objašnjava neke svoje istupe od izbora naovamo, koje karakteriše „naelektrisanost” i oštrina u nastupu prema nekim hrvatskim i bošnjačkim zvaničnicima. Ali, neuvijeno i oštro nedavno je „isprozivao” čak i drugog čoveka nemačke diplomatije Mihaela Rota. Otuda i pitanje zašto kao šef diplomatije, dakle, neko ko bi trebalo da nastupa više „u rukavicama”, sve češće poseže za gorljivom retorikom? – Šef diplomatije je neko ko i u rukavicama i bez njih, u svakoj situaciji, bilo kojim okolnostima, ima jednu, osnovnu dužnost. Da zastupa interese svoje zemlje, a pogotovo, da reaguje kad su oni na bilo koji način ugroženi. To nikako ne znači da on treba da podstiče, navija ili propagira loše odnose sa svetom i susedima, i ja to i ne radim. Izvor: Politika