Pravda

Piše: Đoko Kesić Vest o tome da bi se Kusturica kandidovao za predsednika Srbije plasirao je jedan portal i odmah je uzburkala duhove, donela više nade i iskru radosti. Kusturica je to demantovao što je misleću srpsku javnost vratilo razmišljanju da u Srbiji još postoje ljudi iz kojih bi vredelo stati I na lep način ih ubediti da se private ovog posla. On kaže da se neće kandidovati, a ako bi ga Srbi zamolili, pokrenuli akciju spasa, Kusturica bi, verujem, pristao. A treba nam čovek koji bi u politici pokazao da ima spasa za Srbiju. Jer posle toliko opskurnih lica i licitacija, od Jorgovanke Tabaković, opet Tome, pa Ivice Dačića, nekakvog imaginarnog zajedničkog kandidata opozicije i nekakvog opet neimenovanog i obeshrabrujućeg kandidata vladajućeg režima, koja se u Srbiji tajno i javno kandiduju za budućeg predsednika Srbije, najzad se pojavila suvisla I spasonosna ideja. Emir Kusturica bi mogao pomoći da se Srbija uspravi, da se iščupa iz ovog gliba, da se konačno sklone bezlične političke figure, aparatčici određenih opskurnih krugova moći, nesposobnih ljudi iz sive zone bez znanja, zvanja i obrazovanja, bez autoriteta i bilo kakve moći. Zbog čega je važna eventualna kandidatura Emira Kusturice i njegova izvesna pobeda? Zbog čega je ona toliko bitna za Srbiju? Najpre Srbiji je potreban vođa s autoritetom, ličnost  koja u svetu ima ime i ne malu popularnost. Uostalom i ustavna ovlašćenja predsenika Srbije nisu beznačajna, a tek u oblasti spoljne politike, kontakata, poznanstava i otvorenih vrata u važnim svetskim prestonicama… Srbija jednostavno vapi za vođom tog kalibra. Kusturica se u izvesnoj meri dugo već bavi i politikom, kroz svoje filmove, ali i kroz javni angažman, a u poslednj vreme i literaturom u koju je ušao kao uspešan pisac. Da li će se kandidovati, i da li je čašu prelilo odluka poslednjeg Venecijanskog festival koji mu  nije dodelio Zlatnog lava, navodno zbog njegove bliskosti s predsednikom Srpske Miloradom Dodikom…Uz njegovu eventualnu kandidaturu u Krugu dvojke, u beogradskim dokonim i opskurnim političkim salonima, pojaviće se priče o Nemanji Kusturici, slavni režiser je prišao pravoslavlju, pojaviće se apsolutno nepotrebne priče o celoj porodici Kusturica. Jer pre trideset i nešto godina Emir je pričao da su njegovi relativno kasno prešli u islam, ali poznato je da su Kusturice, prvenstveno Emirov otac, njegovali u kući kult i duh pravoslavne vere koja im je bila bliža od svih drugih. Uostalom, vera je i lični izbor, ma ko šta o mislio o tome, to je neporecivo. Ali, vratimo se suštini priče zašto je Kusturičina eventualna kandidatura važna. Najpre on je i u svom stvaralaštvu, od filmova, knjiga priča, autobiografske knjige i romana, pa do Mećavnika i Andrić grada, on je na tragu koji su veliki umetnici ostavljali u svojim narodima. Recimo Lav Tolstoj, za koga su se Rusi pitali koo je bogatiji, on ili neko od careva iz porodice Romanovih, na svom ogromnom grofovskom imanju ukinuo je za svoje mužike ropstvo mnogo pre nego je to dekretom 1861. naredio car Aleksandar Drugi. Zbog toga ga je je pedeset godina kasnije Lenjin nazvao “Ogledalom sovjetske revolucije”. Dramaturg i nenadmašni pisac kratkih priča Anton P. Čehov je od svoga novca podizao u Rusiji škole. Bio je takav autoritet da je posle njegove serije reportaža o ostrvu Sahalin na ruskom Dalekom istoku, gde je bio zatvor za političke prognanike i teške kriminalce.  Ruski car naredio da se menja kompletan sistem državne kaznene politike. Ili već toliko čuvena priča o francuskom piscu Emilu Zoli, koji je u špijunskoj “aferi Drajfus” napisao otvoreno pismo Francuzima, optužujući Generalštab za “jedan od najgorih pravnih zločina u istoriji”. Zola je tim pismom podelio Francusku, dobio je godinu dana zatvora, ali je u Republiku vratio demokratiju, porazio je birokratiju i postao u to vreme najveća literarna figura Evrope. Naime Alfred Drajfus, kapetan Francuske vojske, inače Jevrejin, bio je lažno optužen za špijunažu u korist Nemačke. Generalšatb je znao da je pravi krivac major Ferdinad Estehazi, ali ga je štitio, širom Francuske počeli su neredi i obračuni s Jevrejima. Zola je stao tome na put, vratio je Francusku demokratiji. Vredan je pomena i češki pisac Vaclav Havel. Bio je najpre predsednik Čehoslovačke, a posle pada Berlinskog zida omogućio je miran razlaz Češke i Slovačke, postao je predsednik Češke 1993. Istina u grob je odneo svoj veliki greh, potpisao je peticiju za bombardovanje Srbije, a pisci, glumci, intelektualci iz Beograda prvi u Evropi napravili su peticiju da se Havel oslobodi iz zatvora posle Sovjetske intervencije u Čehoslovačkoj 1968. Havel je to “zaboravio” a podsetio ga je na njegov greh srpski pozorišni reditelj LJubomir Muci Draškić  (režirao čuvenog “Radovana Trećeg “) napisao mu je pismo. Kažu da je Havel pobeleo od stida. Kusturica je na tragu pomenutih epskih likova, I baš zbog toga verujemo da mu pripada ta misija, koja još nije ozvaničena. Istina, Kusturica bi u svom eventualnom predsednikovanju morao da se skloni od neskirivenih emocija i ruske ljubavi. Predsedniku je ta ljubav dozvoljena, ali ne tako eksplicitno. Postoji bezbroj drugih načina i veština kako se voli Srbija. Kusturica te veštine poseduje. Srbija jeste velika Tajna, ali vreme joj je da se  konačno opameti. U bliskoj prošlosti Srbi su pokazali nepamet na zadatu temu. Setimo se kako su Srbi u Rakovici bacilli u prašinu velikog pisca Borislava Pekića stavljajući oreol pobednika na glavu Vojislava Šešelja. Kakav poraz i koliko plitke pameti u burnim ratnim vremenima. Ni Dobrica Ćosić, koga su Srbi prigrlili kao “Oca nacije” ništa bolje nije prošao. NJega su Srbi 1993. oterali sa funkcije predsenika Savezne Republike Jugoslavije, više su voleli Slobodana Miloševića, iako je već tada svakom pismenom političkom biću u Srbiji bilo jasno da nas Milošević vodi u katastrofu. Da li je danas moguće da Kusturicu na predsedničkim izborima pobedi Ivica Dačić, Tomislav Nikolić ili Boris Tadić? Teško, nema šanse! A da li bi se Aleksandar Vučić radovao tako snažnoj ličnosti na poziciji predsednika Srbije? Možda, ali trebalo bi ga pitati, jer malo je verovatno da bi Kusturica pristao da bude predsednički kandidat ni pozicije ni opozicije. U svakom slučaju   dolaze mnogo zanimljiva vremena. Sa Kusturicom bilo bi nam laše da ih preživimo.