Piše: Rostislav Išćenko

„Zašto je Amerika izuzetna?“ Odgovor na ovo pitanje, postavljeno u naslovu svog autorskog teksta, Hilari Klinton daje već u podnaslovu: „Amerika je nezamenjiva i izuzetna zbog naših vrednosti“. U principu sve države, čak i narodi bez države, nezamenjivi su i izuzetni zbog svojih vrednosti. I samo narodi relativno mladi, takvi kao što je američki, nisu svesni te jednostavne istine.

Svako je u detinjstvu bio egoista. Očigledno, to je utemeljeno u programu nastajanja novog organizma. To se takođe odnosi i na narode. Biblijski Jevreji, antički Grci i Rimljani, drevni Kinezi, Egipćani, Asirci, Persijanci, prvi kalifi mlade islamske zajednice i srednjevekovni hrišćani – svi oni preživljavali su period verovanja u svoju izuzetnost, danas svojstven SAD, u nezamenjivost i dobrotvornost svojih vrednosti za čovečanstvo. Svi su pokušavali da nametnu te vrednosti putem vojne ekspanzije, a mnogi i pomoću genocida onih koji se protive.

Moglo bi da se konstatuje da je tekst Klintonove predizborni članak koji bi trebalo pomoću seta parola da pomogne Hilari u sakupljanju nekoliko procenata dodatnih glasova kod marginalnog elektorata koji se u svim državama ponosi svojom pripadnošću „izuzetnoj“ državi i narodu i da se na tome zatvori tema.

Članak Hilari ne donosi ništa novo ni sa literalnog ni sa propagandnog ni političkog stanovišta (uključujući i stav prema međunarodnom položaju SAD). Tekst je u svemu sekundaran. Čak je i parola o izuzetnosti, na kojoj se zasniva ideja o pravu SAD na mešanje u tuđe poslove po čitavom svetu, pozajmljena od Obame.

Hegemon gubi ugled

Bez obzira na to, njen tekst trebalo bi razmotriti. Prvo, objavio ga je kandidat za predsednika SAD, za kojeg je najmanje polovina američkih birača spremna da dâ svoje glasove. Klintonovu i dalje smatraju za favorita američke izborne trke. Čak i ako tokom poslednjih nedelja Tramp uspe da pobedi, njeno stanovište u SAD ipak ima ozbiljnu bazu podrške i to stanovište se mora uzimati u obzir.

Drugo, taj prilično kratak članak daje jasan i vidljiv odgovor na pitanje: zašto su SAD izgubile u globalnoj konfrontaciji? I ne samo izgubile nego momentalno izgubile (sa stanovišta istorije i imajući idealan položaj).

Još polovinom 90-tih Vašington nije bio samo svetski hegemon. SAD su bile nosporni autoritet za većinu čovečanstva. Ne samo za političare nego i za narode. Upravo na tom autoritetu, poverenju i spremnosti da se slede američki recepti zasnivala se moć SAD.

To nije američki now-how. Svaka imperija izgrađivana je na autoritetu političkog sistema, privlačnosti kulture i opštem poverenju prema politici koju vodi. Čim su autoritet, poverenje i privlačnost nestajali, nikakve armije nisu mogle da sačuvaju imperiju, u početku od gubitka hegemonije u njenoj sferi uticaja, a zatim i od raspada.

Ne mogu se svuda rasporediti armije. Lokalni otpor umeo je da odseče pojedine garnizone i čitave okupacione korpuse mnogo pre naše ere. Imperija je uspevala da se učvrsti samo tamo gde je lokalno stanovništvo videlo u zakonodavstvu imperije zaštitu od samovolje nacionalne elite.

Početkom trećeg milenijuma SAD su definitivno stavile ulog na silu u međunarodnoj politici. Od tog momenta njihov ugled zakotrljao se nizbrdo. Narodi više nisu smatrali Vašington za zaštitu od korumpirane lokalne elite. Naprotiv, on je računao na korumpirane lokalne kompradore, koji su, prolazeći bez kazne i pod američkom zaštitom, gubili glavu i sve bezobzirnije pljačkali.

Nema autoriteta, nema zaštite imperijalnog zakonodavstva, cveta otimačina sankcionisana od strane namesnika imperije (ambasadora SAD). Ranije ili kasnije pojavljuje se otpor. Otpor pokreće nove političare. Nekog SAD uspevaju da ubiju ili da svrgnu, nekog ne. Za nekog jednostavno nedostaje snage.

Nakon veoma kratkog vremena, već pre 2008. u Vašingtonu primećuju da su resursi, ubrajajući i vojni, prenapregnuti, a protiv američke dominacije sve je više pobuna na koje treba reagovati.

Prestati sa agresijom

Tada na vlast dolazi Obama sa koncepcijom koja veoma liči na sadašnju Trampovu koncepciju. On insistira da bi SAD trebalo da prestanu da vode agresivnu spoljnu politiku, da je neophodno da obustave svoje vojno prisustvo u inostranstvu, budući da je ono veoma skupo i ne opravdava troškove. SAD moraju da se koncentrišu na uspostavljanje stabilnosti svog veoma rasklimanog finansijsko-ekonomskog sistema i obnavljanje međunarodnog ugleda. I tek posle toga, pošto se stvori čvrsta „pozadinska“ baza i obnove resursi, moguć je povratak na ideje američke hegemonije i promovisanja američkih vrednosti.

Međutim, veći deo Obaminog tima delio je stavove Hilari Klinton. Ta grupacija američke elite smatrala je da SAD ne mogu da se povlače i dozvole da se dovodi u pitanje pravo na svetsku vladavinu. Ne negirajući postojanje unutrašnjih problema, ti ljudi su predlagali da ih reše na račun podsticanja preventivnog razaranja drugih u svetu. To je faktički bio pristup nomadske horde. Ako nedostaje resursa, a potrebni su – mora se neko opljačkati. Samo, trebalo je da objekat pljačke bude ne pojedinačni grad, čak ni pojedinačna zemlja, nego čitav svet.

Na početku Obamine vladavine, stav Hilari Klinton imao je pravo na postojanje, budući da su resursi i mogućnosti SAD izgledali beskrajni, a organizovano protivljenje Vašingtonu nije postojalo na svetskoj sceni. Postojala je nada da se može izaći na kraj sa pojedinačnim otpadnicima (računajući Rusiju), a ostale – smrtno uplašiti.

Danas je situacija potpuno drugačija. Redukovana je baza resursa SAD. One su već prepustile Kini poziciju prve ekonomije sveta. Mogu koliko hoće da se hvale moćima svoje armije, ali ta armija se nije usudila na direktnu konfrontaciju sa veoma ograničenom ruskom grupacijom u Siriji. Najbliži saradnici iz EU već pripremaju puteve udaljavanja od Vašingtona, a ostali svet (Azija, Afrika i Latinska Amerika) ne krije mržnju i nade u definitivan pad jučerašnjeg lidera i gori od želje za osvetom zbog ranijih poniženja.

Šta Klinton predlaže u svom članku

Polovina teksta posvećena je preteranim pohvalama izuzetne moći američke armije i zahtevu naciji da „podrži ljude u uniformi“. Zatim još jedan pasus neposredno o vrednostima: prava etničkih i verskih manjina, žena, LGBT i invalida. Ako se iscedi sva voda, onda Klintonova predlaže da se obezbedi američko liderstvo putem prinudnog (na bajonetima američke armije) nametanja „pozitivne diskriminacije“ u korist ino-etničkog (za konkretnu državu) elementa (kako pokazuje evropska praksa, često ekstremističkog), verskih sektaša i drugih odstupanja od normi (uključujući i seksualne devijacije).

Takav program imao je pravo na postojanje pre deset godina. Ali od tada, zahvaljujući Obaminoj slabosti, tim Hilari Klinton imao je mogućnosti da stavi eksperiment iznad svetske zajednice. Posledica toga jeste, svima je gore, a SAD je gore od svih. Sem toga, tokom deset godina svet se promenio, redukovale su se mogućnosti Vašingtona i sada će mu, čak i uz pomoć oružane sile, biti teško da potčini bilo koga, budući da je čitavom svetu poznato da postoji sila spremna da se suprotstavi prinudnom rasprostiranju američkih vrednosti.

U stvari, međunarodni program Hilari Klinton, izložen u kratkom i konfuznom nacrtu nije program slabljenja ni zalaska, već kolapsa SAD. Američka imperija pod hipotetičkim rukovodstvom Hilari krenuće u svoj definitivni slom, kao što kunić ide u čeljust udava.

Izvor: fakti.org