Pravda

Sva deca su išla u školu jedanput dnevno. Mali Jakov je išao dva puta. Mnogo ju je voleo, jer se nastava prvih godina održavala u crkvi Svete Paraskeve. Kasno popodne je dolazio da upali kandila. Dete je dolazilo samo i volelo da ostaje do sumraka. Molio se kako je znao i mogao. Zatim bi se uputilo kući nizbrdicom, ostavljajući za sobom borovu šumu. Međutim, jednog popodneva dok se molio, a tada je imao osam – devet godina, javila mu se Sveta Paraskeva kao monahinja, kao što je bila predstavljana na ikoni. Dete se uplašilo, pobeglo i stiglo zadihano kući. Od straha se nije usudilo ni da pogleda iza sebe. Sledeći dan je opet došao u crkvu da upalili kandila i ponovo mu se javila Sveta Paraskeva. Opet se uplašilo. Počeo je da trči nizbrdicom, ali je svetiteljka izašla iz crkve i govoreći mu blagim glasom, smirila dete. Prestao je da trči i okrenuo se da vidi ko to govori. Svetiteljka mu je objasnila ko je ona, rekla mu da se ne plaši, a mali Jakov se stidljivo vratio nazad u crkvu. Seo je pored nje i pažljivo je slušao. Sveta Paraskeva mu se nakon toga javljala više puta. Mali Jakov se navikao na nju i nije se više plašio. Sedeli bi jedno pored drugog i razgovarali. Takvu prisnost i naivnu smelost je imao mališa! Prilikom jednog od prvih javljanja, kada se oslobodio straha, zapitala ga je svetiteljka: – Šta želiš moj Jakove da ti podarim zbog tvojih molitvi i zato što uređuješ moj dom? On nije znao šta da traži. Zato je uveče pitao za savet svoju majku, Teodoru. Ona ga je prosto savetovala: – Nek ti kaže i da ti da ono što će te učiniti sretnim. Drugi dan se svetiteljka pojavila i odgovorila detetu: – Slušaj me. Doživećeš veliku slavu i mnogi će te ceniti, mnogo ljudi će dolaziti da te vide, mnogo novca će doći u tvoje ruke, ali tu neće i ostati. I zaista, sve se obistinilo. Starca Jakova su poštovali bogati i siromašni, mudri i nepismeni, državni velikodostojnici i prost narod, univerzitetski profesori i sudije Višeg suda, monasi, sveštenici, episkopi i patrijarsi. Svi oni su dolazili poslednjih nekoliko godina u manastir da ga upoznaju, da se ispovede, da im bude na duhovnu koristi, da dobiju njegov blagoslov. I tih poslednjih godina su mu davali mnogo novčanih priloga, ali koje je on odmah delio onima koji su imali potrebu, te ništa od toga nije ostajalo u njegovoj kesi, a ta kesa gde je stavljao taj novac nikada nije ostajala prazna, ma koliko novca on delio. On sam, kada je ovo ispričao, dodao je: – A zar me je, braćo moja, Sveta Paraskeva slagala? Zar mi je malo sreće dala? Učinila me je sveštenikom svetih Božijih tajni! Izvor: Manastir Lepavina