Protekli dani su doneli veću dinamičnost u sirijskoj krizi. Optužbe protiv Rusije za bombaške napade u Alepu od strane zapadnih saveznika, nova faza turske operacije “Štit Eufrata,“ napad na irački grad Mosul, zajedno sa neočekivanim priznavanjem statusa Krima od strane Sirije, i naknadnog telefonskog razgovora između Putina i Asada – sve to ima strateško vojno i geopolitičko objašnjenje, piše “A-specto”.

Duga nedelja je počela sa dva vojna i politička sporazuma između Sirije i Rusije u vezi sa izgradnjom trajne vojne vazdušne i pomorske baze, na Hmejmim aerodromu, kao i u mediteranskoj luci Tartus.

Do sada, Rusija je proglasila da je njena umešanost u sirijski sukob organičena na suzbijanje ekstremističke organizacije “Islamska država.“ Sa vazdušnim napadom od strane koalicije pod vođstvom Amerike na redovnu sirijsku vojsku, u kojem su, prema parcijalnim podacima, ubijeni i ruski vojnici, “posrednički“ rat je pretvoren u direktnu konfrontaciju između SAD i Rusije.

Nagoveštaji da Amerikanci spremaju vojnu akciju protiv sirijske vlade, i naknadni odgovor zvaničnog predstavnika ruske vojske Igora Konašenkova da je vojska spremna da obori američke avione, samo naglašavaju kritičnu tačku ove veze.

Dok zapadni vodeći mediji drže publiku u neznanju, opasnost od eskalacije između SAD i Rusije je stvarna. Rapoređivanje redovnih vazduhoplovnih i pomorskih jedinica jača ruske pozicije u Siriji protiv bilo kog spoljnog napada.

Raspoređivanje protivavionskih sistema i raketne odbrane, pozicioniranje napadačke avijacije i fokus na pomorskim jedinicama na istočnom Mediteranu, na čelu sa nosačem aviona “Admiral Kuznjecov,“ zacementiralo je ruski uticaj u regionu.

Napad od strane SAD-a protiv Moskve kroz južni flak je zaobiđen, i Pentagon je definitivno izgubio uticaj na Kavkazu. Sa izuzetkom od 800-900 km radijusa u Izmiru, druga područja u zemlji su izvan vojne i strateške kontrole Vašingtona i spadaju u područje ruskih vojnih snaga.

Baza NATO avijacije Indžirlik je odsečena, što može da opravda istinitost glasina o prenosu američkog nuklearnog oružja u Rumuniju. Indžirlik spada u sisteme protivvazdušne odbrane S-400. Nije isključeno da će bugarski vojni ministar Nenčev ispuniti svoj san iz detinjstva da smesti američke nuklearne bombe u svoju zemlju.

Događaji se kreću brzinom koja podseća na predratne pripreme. 11. oktobra su Rusija i Jermenija potpisale vojni sporazum koji je stvorio jedinstveni regionalni vazdušni odbrambeni sistem u regionu Kavkaza. Azerbejdžannski interes nije prekršen jer sistem ne uključuje Nagorno-Karabah.

Dogodilo se nešto izuzetno zanimljivo. Nekoliko dana kasnije je predsednih države Ilham Alijev dao ključnu izjavu da dvodecenijska kriza u Nagorno-Karabahu može biti rešena i da bi region mogao dobiti autonomni status. Čak i ako se to ne dogodi, očigledno je da Azerbejdžan produbljuje svoju vojno-političku saradnju sa Rusijom i Evroazijskim polom.

Turska počinje da se ponaša kao neutralna, pa čak i saveznički sa Moskvom. Prošle nedelje je potparol turskog šefa države Ibrahim Kalen objavio da su Redžem Tajip Erdogan i njegov ruski kolega Vladimir Putin razgovarali o mogućem formiranju zajedničkog sistema raketne odbrane. Čini se da je između Moskve i Ankare bilo tajnih političko-vojnih razgovora čak i pre pokušaja državnog udara.

Poslednje uporište iz kog američka vojna moć može biti projektovana preko Turske protiv Rusije ostaje vazuhoplovna baza u Izmiru, i do određene mere, baza za snabdevanje 6. flote u Aksazu. U 2013. godini su SAD morale da zatvore bazu u Izmiru, ali očigledno gube tlo u Indžirilku i to ih je obeshrabrilo. Nedelju dana nakon pokušaja državnog udara protiv Erdogana, u blizini baze u Izmiru je izbio požar koji je pretio da je proguta.

SAD se polako ali sistematično uklanjaju iz regiona.

Pitanje je zašto zapadne saveznike nisu pokrenuli stotine hiljada, čak i milioni civila koji umiru u ratovima u Iraku, Libiji i Siriji, nego je vojni pritisak Rusije i vladinih snaga u Damasku oko istočnih oblasti Alepa uzrokovao da govore o sankcijama? U sredu je sirijska mreža za ljudska prava (SNHR) objavila izveštaj prema kojem je, kao rezultat bombardovanja koalicije predvođene Amerikom na 28 ciljeva, bilo ubijeno 649 civila, od kojih je 244 dece i 132 žene. Očigledno Zapad nije zainteresovan za ljudska prava.

Iranska novinska agencija FARS news, pozivajući se na podatke sirijskih vladinih snaga i “Hezbolah“ boraca, kaže da “Fatah al-Islam“ koji se bori u Alepu prima logističku podršku američkih specijalnih snaga i pomorskih snaga sa sedištem u Mediteranu.

Pentagon nikada nije negirao prisustvo svojih trupa u gradu Kobani i Hasaka. Nakon opsade Alepa i pokretanja operacije čišćenja grada, izvori bliski ruskom Generalštabu su prijavili da je poginulo 200 američkih i zapadnih trenera i specijalaca. Očigledno ruska bombardovanja nisu likvidirala samo džihadiste. Opasnost da će američki vojnici postati ratni zarobljenici je realna.

Otvoreno je šest humanitarnih koridora za evakuaciju civila iz istočnih delova Alepa. Rusija i sirijska vlada osiguravaju bezbedno povlačenje oružanih formacija na druga dva koridora, ali prema rečima sirijske vojske, teroristi ometaju evakuaciju uzimajući civile kao taoce i pucajući na kolone onih koji odlaze.

Neke od grupa su već najavile da neće napustiti Alep. Očigledno je da zapadni pokrovitelji militanata nemaju želju da odustanu od drugog najvećeg sirijskog grada. Lideri bivšeg ogranka “Al Kaide“ u Siriji – “Front al-Nusra“ su već negativno odgovorili na predlog UN da napuste istočni deo Alepa.

Sa nadolazećim oslobođenjem grada, sunitske jedinice koje podržava SAD će biti istisnute i ograničene na područje pokrajine Idlib. Na jugu u blizini Hame i Homsa, i oko Damaska, militanti trpe gubitke i gube inicijativu. Posle poraza izazvanog vladinim snagama, nekoliko hiljada ekstremista, zajedno sa svojim porodicama, je prešlo iz okoline Damaska (al-Kabul i Moadamija) u Idlib.

Sa zauzimanjem Alepa, rat kroz ruke stranaca dolazi do kraja, povećavajući rizik od direktnog sukoba između SAD i sirijske vlade koju podržava Rusija. Da li će se nastaviti sa Pentagonovom realizacijom tajnog plana “B“? Vašington nikada nije skrivao glavni zadatak njihove politike u Siriji – svrgavanje Bašara al Asada.

Ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov je u više navrata pozvao američki Stejt department da sprovede sporazume i da se napravi razlika između “umerene opozicije“ i terorista. To nije urađeno iz jednog prostog razloga – Vašington se oslanja na ekstremiste. “Imamo razloga da mislimo da je od samog početka njihov plan bio da se sačuva “Front al-Nusra“ u slučaju da pređu na plan “B“ za uklanjanje Asadove vlade,“ rekao je Lavrov.

O postojanju plana “B“ je Amerika otvoreno govorila u prvoj polovini godine. Tačne reči državnog sekretara DŽona Kerija su: “Ako Rusi i Iranci nisu postavljeni za ozbiljan diplomatski posao, mi ćemo morati da idemo na plan “B,“ koji može biti sa više sukoba i može se završiti razbijanjem Sirije. Posledice za region – Jordan, Liban, Evropu – će biti divne koliko i za naše američe interese u oblasti nacionalne bezbednosti.“

“Borbena“ opcija i “neverovatne“ posledice za region i Evropu mogu samo da znače američku vojnu intervenciju. Sa oslobođenjem Alepa, svet će se pomeriti jedan korak bliže trenutku kada će  Vašington preći Rubikon.

Nije isključeno da kao poslednju opciju pre takvog rizičnog poteza, stratezi u Pentagonu iskoriste terorističku organizaciju “Islamska država“ za svoje potrebe. Neki posredni dokazi to potvrđuju. Možemo dati propusnicu izbornom govoru Donalda Trampa u kome je optužio bivšu državnu sekretarku Hilari Klinton da je “stvorila Islamsku državu.“ Ali činjenica je da je bombardovanje od strane američkih aviona na sirijske snage u Deir ez-Zor, kojim je nedavno raskinut sporazum između Obame i Putina, pomoglo da džihadisti započnu svoju ofanzivu.

Prema rečima sirijske vojske, nakon vazdušnih napada, teroristi su započeli ofanzivu ka pozicijama u području Jabal Tarda. Vojska je navela da takvu planiranu ofanzivu, sinhronizovanu sa vazdušnim napadima, nije bilo moguće izvesti bez koordinacije između avijacije i kopnenih delova “Islamske države.“

Deir ez-Zor se nalazi na raskrsnici koja povezuje severne i istočne regione sirijske teritorije koje su osvojili džihadisti u donjem toku Eufrata i blizini Mosula. Strateški značaj grada na zapadnoj obali Eufrata je ključan. Aerodrom pod kontrolom vladinih snaga omogućava prevoz vojneopreme i vazdušne napade, i čini nemogućim da se značajne vojske islamista prenesu u Raku ili Alep.

Čini se da je to cilj Pentagona. Sa bitkom za oslobođenje Mosula, postoji pokušaj da se preusmere glavne snage džihadista da se bore protiv vlade Bašara Asada. Prema rečima sirijske vojske, avioni koalicije koju predvodi SAD obezbeđuju puteve i sigurne koridore ka Siriji kako bi omogućili teroristima da se regrupišu i stvore “nove vojne realnosti“ u istočnoj Siriji.

U avgustu su SAD dale 2 milijarde dolara kao “humanitarnu pomoć“ stanovnicima Mosula, koji je pod kontrolom “Islamske države.“ Korisnici, međutim, su se pokazali uglavnom kao biviši Batisti (vojska armije Sadama Huseina) koji se bore na strani džihadista. Uz njihovu pomoć, grad je infiltriran iračkom vojskom, Kurdima i zapadnim specijalnim snagama. Nešto kasnije, u Mosulu i susednom gradu al-Kajara, počela je pobuna protiv “Islamske države,“ koja se poklopila sa početkom ofanzive. Za sada, pokušaj da se džihadisti preusmere u Siriju nije uspeo.

U međuvremenu, još jedan “igrač“ u krizi – Turska, sprovela je svoj plan za stvaranje tampon zone u severnoj Siriji. U naseljima zarobljenim tokom operacije “Štit Eufrata“ sunitske izbeglice iz logara u Turskoj su smeštene, često na uštrb kurdskog stanovništva.

Prošle nedelje je počeo potpuni sukob između turske vojske i kurdskih oružanih formacija na fronu širine 600 kilometara, između gradova Kašima i Idlib. Turska, koja vidi svoj glavni interes u sukobu prevencije kurdskih kvazi državnih formacija na severu Sirije, traži način da pogura kurdske snage istočno od reke Eufrat. Mir još nije na vidiku u ovom krvavom sirijskom sukobu. Izvor: A-specto, webtribune.rs