Piše: Slobodan Proroković Koliko će ti izbori biti pošteni i slobodni? Da li će isti dovesti do promena u Crnoj Gori ili je crnogorsko društvo osuđeno na produžetak ‘robije’ pod svojim, već davno umornim i odnarođenim rukovodstvom, predvođenim premijerom Đukanovićem i njegovom političko-policijsko-mafioznom kamarilom. Po svim relevantnim prognozama opozicije, ako je verovati svima koji se tako predstavljaju, posmatrana u celosti, ima nesumnjivo mnogo više pristalica nego Demokratska Partija Socijalista, za koju se svi opozicioni lideri, na rečima, zaklinju da neće sa njom posle izbora, ni po koju cenu i ni u kakvoj varijanti, pa ni ako Đukanović podnese otstavku na sve funkcije, državne i partijske. Dok opozicija bije bitku za glasove pristalica u Crnoj Gori, podeljena u razne kolone i neprevaziđene do kraja svađe i sujete, crnogorska vlast na čelu sa Đukanovićem u svojim dobro utreniranim kuhinjama, očigledno priprema ‘svoj’ izborni scenario. Taj scenario po svaku cenu mora omogućiti Đukanoviću da podnese poslednji raport američkim i NATO nalogodavcima da za ispunjenje zadatka o ulazku Crne Gore u NATO više nema nikakvih smetnji, ne mareći za štetu i istoriji i budućnosti Crne Gore, kao ni za veštačko remećenje odnosa sa Rusijom. Sve u korist, od zapada obećane, slobode za Đukanovića. Da li delovi nedavnog govora crnogorskog premijera na skupu DPS-a u Beranama nedvosmisleno svedoče o pripremama današnje vlasti u Crnoj Gori da upotrebom sile podavi crnogorsku opoziciju u izbornoj noći, pa u periodu do izbora očigledno i sam uplašen za svoju sudbinu, veštim nastupima, seje strah u crnogorskom narodu, pretvarajući onu parolu Demokratskog Fronta “Mi ili On” u svoju “Ja ili Potop”. Đukanović plaši Crnu Goru i od najmanje pomisli od promene vlasti, pa mu se priviđa (jedino očigledno njemu potrebni) haos na ulicama Crne Gore u izbornoj noći, umesto najobičnijeg, mirnog narodnog saborovanja. Neverica u regularnost budućeg izbornog procesa, duboka podeljenost crnogorskog društva, koje tako raščereceno ne može ni koraka da kroči napred, govori pre svega o Đukanoviću i njegovom okruženju, kao o glavnim krivcima za takvo stanje. Očigledno uplašen od udruživanja cele opozicije, svestan da u takvoj varijanti ni on ni njegova partija nemaju nikakvih šansi, Đukanović crnogosku opoziciju naziva “plaćenim lakrdijašima”. Videći u svakom od njih špijuna KGB-a, Kremlja i Putina lično, pokušava da malu, časnu, Crnu Goru veštački suprostavi Rusiji, bez koje, kao što je poznato, crnogorska država ne bi ni postojala.
Proglašavanje "ugroženosti od Rusije", kojoj se u ovakvom scenariju daje tretman “spoljnjeg neprijatelja”, nije ništa drugo nego pokušaj da se bude koristan onima kojima je Rusija glavna istorijska meta. To je za Đukanovića, na kratki rok, očigledno isplativa kombinacija. Otuda i savremeno povampirenje Golog otoka kao “primer” kako se može opravdati svaka primena sile, kada je, zaboga, Crna Gora ugrožena. “A Crna Gora je prošle godine – kako kaže Đukanović u svom beranskom govoru – pokazala kako se brani i pokazaće ponovo, onima koji bi da ruše njen ustavni poredak i menjaju vlast na ulici”. Doduše, u momentu dok je izgovarao tu očiglednu pretnju, njegovo lice nije moglo sakriti lični strah i neuverenost. Trebalo mu je da apalauzi prisutnih dodatno potvrde njegovo poimanje o Božijoj izabranosti na mesto jedinog pravednog sudije u Crnoj Gori, sa kojim je besmisleno i opasno stupati u bilo kakvu polemiku, igrati bilo kakvu utakmicu sa nadom na pobedu, a da se i ne govori o otvorenom konfliktu. Scenario uvođenja nekog vida diktature u Crnu Goru posle izbora, očigledno je u pripremi. Provokacije sa strane vlasti i kriminalnih grupa usmerene prema opozicionim liderima, a po svemu sudeći i prema desetinama hiljada mirnih ljudi koji te noći mogu zapuniti crnogorske trgove i ulice u očekivanju objave rezultata izbora, ozbiljno se priprema. Naravno, sve to bi trebalo biti predstavljeno kao potreba za zaštitom ustavnog poretka, a za takav cilj sva sredstva su dozvoljena. I hapšenje političkih lidera opozicije i njihovih pristalica, pod optužbom za pokušaj državnog puča i izdaju domovine u korist stranih država (čitaj Rusije i Srbije, za crnogorsku vlast to su jedini neprijatelji). U cilju “bezbednosti” pojedina izborna mesta mogu biti blokirana od strane policije a u tim uslovima proizvesti tehničku falsifikaciju izbora, što nije neki pretežak zadatak. Ovo naročito ako se ima u vidu dugogodišnje i dugotrajno iskustvo crnogorske vladajuće garniture u takvim poslovima. Ne treba isključiti ni uvođenje vanrednog stanja, u cilju obezbeđenja ustavnog poretka, kao i masovna hapšenja nesaglasnih sa režimom po metodama sličnim vremenu INFORMBIRO-a. Vašington, Brisel i Berlin izbore će istog sekunda proglasiti poštenim a primenu sile od strane Đukanovića legitimnom. Ostale zemlje Evrosaveza na sve će, kao i obično, zatvoriti oči, kada su u pitanju “viši” evroatlanski ciljevi. Rusija će, želeći dobro crnogorskom narodu, insistirati na miru i ljudskim pravima ali su mehanizmi njenog uticaja, na žalost, ograničeni zhvaljujući mnogogodišnjoj obmani od strane crnogorskoga rukovodstva na koju je očigledno nasela. Pritisci i progon Srpske Pravoslavne crkve u takvim uslovima biće produžen i brutalizovan. Najbrutalniji udar se može očekivati na Demokratski Front, čak možda i zabrana njegovog delovanja. Posle DF-a na udaru će se naći Demokrate i SNP, kojima mogu u najboljem slučaju, pokušati da nametnu ulogu marionetskih opozicionih igrača. Koalicija Ključ će se pri ovakvom scenariju raspasti na veštački spojene delove, a SDP Krivokapića, neće preći ni cenzus. Kome će od prozapadnih lidera opozicije biti namenjena uloga novoga ”garanta” evroatlanskog puta Crne Gore posle Đukanovića u mnogome će zavisiti od izbornih rezultata, ali i od opšte poznate crnogorske gordosti, koja može i kada se to ne očekuje, da u inat svima, čojstvo napravi starijim od svih lažno proklamovanih evro-atlanskih vrednosti, kojima Crna Gora već godinama ubrzano teži. Ipak, sve ove crne prognoze se još uvek mogu izbeći. Prvi način je da se crnogorska opozicija stvarno i iskreno obaveže na sveopšte ujedinjenje i kao takva dobije ubedljivu većinu na izborima donoseći Crnoj Gori početak promena. Druga mogućnost, koja je očigledno samo u domenu teorije, je da Milo Đukanović sam, dobrovoljno, objavi o odlasku sa vlasti i iz politike. To je jedino što bi on još mogao da učini za mir i prosperitet u Crnoj Gori, nasuprot podelama, haosu, mraku i diktaturi koju crnogorski narod ničim nije zaslužio. Treća i glavna mogućnost da se Crna Gora sačuva i vrati sebi je, ipak, u rukama slobodrskog crnogorskog naroda, koji, pored mnogogodišnjeg propagandnog mraka, lažnih obećanja o zapadnoj sreći i raznovrsnih pritisaka i veštačkih podela, može u sebi naći snage da 16. oktobra kaže "STOP" lažima i obmanama, lopovluku i svađama, a da svoje pravo glasa upotrebi u interesu sloge i napretka, što očigledno više nije moguće sa ovakvim rukovodstvom na čelu sa Milom Đukanovićem.
