Uz isticanje da su članice EU usaglasile zajedničku poziciju prema Rusiji, Rot, državni sekretar u nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova, kazao je sredinom prošle sedmice i da je Srbija donela odluku da želi da postane članica EU, potpuno svesna da to „znači da će tokom pristupnog procesa morati kontinuirano da prilagođava svoju spoljnu politiku zajedničkoj spoljnoj politici EU”.
Uzaludan je, dakle, bio prošlonedeljni pokušaj Ivice Dačića, ministra spoljnih poslova, da zaustavi pozive da se naša zemlja priključi evropskim sankcijama. Iako je Dačić bio sasvim jasan i izričit: „Srbija bi direktno radila protiv sebe ako bi uvela sankcije Rusiji, koja podržava našu zemlju oko Kosova i Metohije”.
Na ovu temu ubrzo se oglasio i Kajl Skot, ambasador SAD u Srbiji, rekavši da niko od Srbije ne traži da bira između prijateljstva sa Rusijom i prijateljstva sa Zapadom, ali „ako Srbija želi da se pridruži EU, to nije samo ulazak u jednu zajednicu jedinstvenog tržišta, već i u jednu uniju zajedničkih vrednosti, koja očekuje od svojih članica da se za te vrednosti i zauzmu”, što „znači i preduzimanje akcija kad jedna zemlja prekrši međunarodne norme”.
Skotov stav odmah je izazvao veoma oštru reakciju Aleksandra Čepurina, ambasadora Ruske Federacije u Beogradu, koji je Skotu poručio da se meša u stvari za koje nije nadležan. „Da li je Kajl Skot ambasador EU ili ambasador SAD?”, upitao je Čepurin.
A šta se krije iza tog ustaljenog diplomatskog rečnika zapadnih političara (među kojima su i Dejvid Mekalister, izvestilac EP, i Majkl Davenport, šef Delegacije EU), kada kažu da Srbija mora da se pridruži EU u sprovođenju njene spoljne politike, a zapravo i sankcijama prema Rusiji, uz istovremeni naglasak da niko ne traži od Srbije da prekine veze s Rusijom? Zar ne bi kazna isključila prijateljstvo? Koji je to nivo saradnje naše zemlje s Rusijom koji bi zadovoljio Zapad?
Dragomir Anđelković, politički analitičar, smatra da za njih nije problem ako mi možemo s Rusijom da održavamo veze u domenu pozorišta, hortikulture i negovanja kulturnih vrednosti. „Ali, ako su te veze produktivne, ako su usmerene ka vojnotehničkoj saradnji i jačanju ekonomske saradnje ili podrške Rusije Srbiji u vezi s Kosovom i Republikom Srpskom, onda je to problem. To je cinizam. Znači, svoju pravu nameru da nas konfrontiraju s Rusijom maskiraju praznim pričama da nemaju ništa protiv dobrih veza, ali te veze svode na nešto što je marginalno, makar u geopolitičkom smislu”, kaže Anđelković.
I on naglašava da bi odricanje od Rusije značilo i odricanje od RS i od Kosova. „Ako je Srbija spremna to da uradi, onda ona ima vlast koja je potpuno ravnodušna prema srpskom interesu. Nemci nam postavljaju kao uslov nešto što nijedna normalna, suverena država ne može da prihvati. Verovatno bi lakše bilo 1914. prihvatiti austrougarski ultimatum nego sadašnje zahteve Nemačke, jer je ultimatum Austrougarske bio manji udarac po srpske interese od ovoga što Nemačka traži u vezi s Rusijom”, kaže Anđelković i podvlači: „Ako je cena evrointegracija odricanje od samog sebe, onda nam te integracije ipak nisu potrebne”.
Takođe upitana šta se krije iza zapadne „formule” kad je reč o odnosu Beograda prema Briselu i Moskvi, Aleksandra Joksimović, direktorka Centra za spoljnu politiku, najpre naglašava da EU, suštinski, nije jedinstvena u pogledu uvođenja sankcija Rusiji, te se otud „postavlja ozbiljno pitanje koliko će dugo sama Evropa istrajati u održavanju ovakvog zvaničnog stava”.
„Drugi je par rukavica”, kako kaže, to da Unija, imajući u vidu da je spoljna politika deo priče o evropskim vrednostima, očekuje od zemalja zapadnog Balkana da se solidarišu s njom kad je reč o Rusiji.
„A upravo svest o tome da unutar same EU taj stav nije čvrst govori u prilog činjenici da postoji jedna vrsta fleksibilnosti koju smo vrlo često iskusili, upravo kroz stavove pojedinih zvaničnika EU, da se od Srbije ne očekuje da se u potpunosti sa spoljnom politikom EU uskladi odmah, već tokom procesa evrointegracija. Odnosno, da se Srbiji otvoreno ne zamera na njenom stavu”, kaže Joksimovićeva. Dodaje da je od ključne važnosti upravo to što Nemačka ima razumevanja za našu poziciju.
Kad je reč o konkretnom nivou saradnje s Rusijom koji bi zadovoljio Brisel, ističe da je odgovor teško dati, jer u mnogome zavisi od daljeg razvoja događaja na međunarodnom planu. Izvor: Politika
