Piše: Miroslav Lazanski Da li je to neko novo približavanje Srbije Rusiji, zašto takvog dočeka nije bilo prilikom prethodne posete gospodina Patruševa? I zašto policija ima crvene akslbendere na uniformama, a vojska Srbije ima žute, tj. zlatne? Da nije možda, ne daj bože, ministar Nebojša Stefanović više sklon „crvenima”? Ili to Srbija na taj način šalje diskretne poruke Briselu i Vašingtonu? Ne znam, možda i šalje, a možda dušebrižnici misle da je trebalo da postrojimo nekoliko policajaca iz kvarta, sa Novog Beograda: Mitu, Žiku, Peru i Đoku... Onako u pohabanim uniformama i u cipelama koje se raspadaju. S podignutim pendrecima pod uglom od 45 stepeni u znak svečanog pozdrava. Muški bi to izgledalo.
Pretpostavljam da dušebrižnici sada, na osnovu TV snimka, prebrojavaju i broj pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, koji su bili postrojeni na svečanom dočeku gospodina Patruševa, jer brojke svašta govore. Možda se prebrojava i broj članova orkestra, jer se na temelju broja duvača, gudača i bubnjara može zaključiti celokupna borbena gotovost Ministarstva unutrašnjih poslova države Srbije. Tako je meni svojevremeno, na početku novinarske karijere u „Poletu”, rekao jedan od oficira JNA zadužen za štampu u komandi Pete vojne oblasti u Zagrebu kada sam ga zapitao koliko je ljudi zaposleno u orkestru te vojne oblasti. E nećeš majci da znaš koliko duvača i gudača mi imamo. Ugrožavaš bezbednost SFRJ. Godine su prolazile pa sam sa tugom u očima i bolom u srcu spoznao da su od komunista gori samo antikomunisti. Posuđen zaključak. Od Triglava do Vardara. Zato smo i propali.
Kažu dušebrižnici opšte prakse da strogo moramo da vodimo računa o nivoima posete inostranih gostiju, da se protokol mora toga striktno držati. Slažem se, ali se nešto pitam da li su naši domaćini na Zapadu, posle 1991. godine, vodili računa o nivoima poseta naših političara i državnika kada su dolazili u zapadne prestonice? Kada je Tito dolazio u Vašington, onda je DŽon Kenedi slao po njega u vazduhoplovnu bazu Endrjus predsednički helikopter da ga doveze na travnjak ispred Bele kuće. Helikopter sleće, Tito izlazi, čekaju ga Kenedi i Žaklina, na travnjaku je postavljen beli plato sa mikrofonima i grbovima SFRJ i SAD. Odjekuju počasni plotuni iz artiljerijskih oruđa, postrojena su i sva četiri vida američkih oružanih snaga: Kopnena vojska, Mornarica, Vazduhoplovstvo, Marinci i Obalska straža. Kada je Tito „Galebom” početkom pedesetih godina išao u posetu Velikoj Britaniji na gatu u Londonu čekao ga je Vinston Čerčil i britanska kraljica Elizabeta Druga. I odred britanske ratne mornarice. Za vreme plovidbe „Galeba” vodama Sredozemlja u svečanoj pratnji bile su dve britanske krstarice i nosač aviona. Kako smo to brzo zaboravili. A naši političari kada idu u službene posete Zapadu pristaju da ih primaju zamenici pomoćnikovih pomoćnika. Nigde svečanog stroja svih vidova oružanih snaga, nigde počasnih plotuna, nigde svečanih platoa, besprekorno ošišanih marinaca i zelenih travnjaka. Čuo sam da su neke naše državnike iz DOS-a uvodili u Belu kuću kroz podrum i one pomoćne prostorije gde 24 sata borave dežurne i stalno akreditovane novinarske ekipe. Pa skoči dolar, ili padne jen, eto ti ga ministar finansija SAD mora pred novinare. U pet sati ujutro. Ili neki zlikovci premlate u nekom kafiću u Evropi nekoliko američkih marinaca. Hop, eto ti ga pomoćnik zamenika za Evropu i Evroaziju da pruži objašnjenje novinarima. I onda hop gospodo, sačekajte da prvo prođe delegacija iz Srbije. Ma nije važno, jer kažu da je protokol samo forma. Možda, ali u diplomatiji je protokol zapravo i suština. Uz reciprocitet, koji je biblija moderne diplomatije. Naravno, ako ta diplomatija uopšte pretenduje na uvažavanje nje i države koju predstavlja.
Šta da radimo, nema „Galeba”, nema Tita, a sada smeta i Mita. U svečanoj policijskoj uniformi.
A vojna tajna o kojoj sam govorio pre neko veče na RTS-u? Ma to je obična Platforma za kontakte sa predstavnicima američke vojne obaveštajne službe, DIA. „Platformica” pod kodnom šifrom „Kontinental”, sa pet velikih poglavlja, doneta u Beogradu 15. oktobra 1997. Dokument, koji nigde nije bio zaveden i čuvan je u najvećoj tajnosti. Dokument o kojem pojma tada nisu imali ni Slobodan Milošević, ni Vrhovni savet odbrane SRJ. Dokument kojim Amerima dozvoljavamo uvid u organizaciju Službe bezbednosti u vojsci, ali i mnoge druge „stvarčice”, a za uzvrat oni će nama otkriti njihovu organizaciju. Pošto ćemo mi, naravno, napasti Teksas ili Kaliforniju. I sve dogovoreno sa šefom DIA generalom P. M. Hjuzom u prvoj polovini 1997. Prethodno je kontakt ostvarila SDB Srbije. Izvor: Politika
