Obično su crne boje i time nas upućuju da vodimo trezven i ozbiljan život u neprestanom pokajanju. Brojanice su ispletene od čiste ovčije vune, što nas podseća da smo mi slovesne ovce Dobrog Pastira Gospoda Hrista koji je sam kao Jaganjac Gospodnji postradao za nas i izbavio nas od večne smrti. Male brojanice obično imaju 33 čvorića. Postoje i veće brojanice od po 50, 100 ili 300 čvorića. Po jednom starom predanju, bio je jedan monah koji je želeo da načini vunenu brojanicu da bi odbrojavao svoje molitve, ali đavo mu je stalno razvezivao čvoriće koje bi ispleo. Jednom mu se javio anđeo i naučio ga da plete čvorić koji se sastoji od sedam upletenih krstova. To je jedan od najkomplikovanijih čvorova na svetu. Ovakvu brojanicu đavo nije mogao da rasplete.

Pored molitva koje se nalaze u molitveniku i redovno se čitaju u određeno doba dana, Crkva Hristova blagosilja svojim vernicima da sve svoje molitve mogu nadopuniti ili zameniti kratkim molitvama koje se više puta učestalo i sabrano ponavljaju. One nam omogućavaju i pomažu da se lakše saberemo umom na same reči molitve kako nam um ne bi lutao.

Kako, dakle, da započnemo molitvu? Sabravši misli, uzmemo levom rukom kuglicu brojanice (ili krstić), držeći je lagano između palca i kažiprsta. Osenimo se znakom Časnog krsta desnom rukom i tiho počnemo odbrojavajući svaku pojedinu molitvu jednim čvorićem. Najčešća molitva kojom se molimo „na brojanice“ je tzv. ISUSOVA MOLITVA koja glasi:

Gospode, Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj me grešnoga!

Isusova molitva je najvažnija molitva svakog pravoslavnog hrišćanina. Ona po crkvenim pravilima može da zameni sve druge. Budući osvećena samim imenom Hrista Boga, ona u naše srce nizvodi božansku blagodat i unosi neiskazani duševni mir kada se učestalo ponavlja. Mnogi pravoslavni hrišćani toliko su se navikli na ovu molitvu da neprestano imaju u svom srcu i na usnama ime Isusa Hrista, pa čak i za vreme sna, jer kada se čovek navikne na nju čestim izgovaranjem, ona postaje mehanizam koji se odvija kao npr. proces disanja. Najveća sila ove molitve leži u samome imenu Isusa Hrista, koje izgoni iz našeg srca svaku smetnju i nemir i unosi božanski mir.

Pored Isusove molitve uobičajeno je da se hrišćani mole i Presvetoj Bogorodici i svetiteljima i to na sledeći način:

Presveta Bogorodice, spasi me gršnoga!

Sveti (ime svetitelja) moli Boga za mene grešnoga!

Pomoću brojanice možemo da se molimo za svoje bližnje, svoj narod i to tako što na prvom čvoriću brojanice izgovorimo sledeće reči:

Gospode Isuse Hriste, pomiluj slugu (sluge, sluškinju, narod) svoga (ime ili više imena sa spiska), a na ostalim čvorićima ne ponavljamo ime onoga za koga se molimo ako ih ima više, veće govorimo:

Gospode Isuse Hriste, pomiluj pomenute sluge svoje!

Takođe, možemo da se molimo i za upokojene srodnike:

Gospode Isuse Hriste,upokoj duse uslnulih slugu svojih … (imena).

Kada smo sami, dobro je da izaberemo neko tiho mesto i da reči molitve govorimo šapatom. Pravoslavni hrišćani najčešće se mole stojeći pred ikonama i upaljenim kandilom, ali mogu da se mole i sedeći ili ležeći kada smo telesno iscrpljeni ili bolesni. Korisno je da se posle svake izgovorene molitve prekstimo. Na taj način se naša pažnja lakše veže za reči molitve. Međutim, molitva „na brojanice“ može da se praktikuje na svakom mestu i u svakoj situaciji: u autobusu, vozu, čekaonici, prilikom šetnje ili čak razgovora u kome ne učestvujemo. Mnogi hrišćani pred spavanje osene krstom svoju postelju i legnu u krevet zajedno sa brojanicom tiho se moleći dok ne zaspe. Ujutro, kada se probude, odmah se late brojanice i tako započnu dan molitvom.

Veoma je korisno odvojiti uveče pred spavanje i ujutro po buđenju određeno vreme koje ćemo posvetiti molitvi „na brojanice“. Apostol Pavle nas uči da se „molimo neprestano“. Svakako, kada smo u društvu, ne možemo se moliti na isti način kao kada smo sami. U tom slučaju ne treba privlačiti pažnju nakakvim „čudnovatim“ ponašanjem, već naprosto ćuteći u sebi izgovarati molitvu, prateći je neprimetno okretanjem brojanice. Molitva se u sebi može sasvim lako vršiti pokretanjem jezika pri zatvorenim ustima i mislenim praćenjem reči molitve. Ukratko rečeno, možemo se moliti uvek i svugde, a da to niko drugi ne zna osim Boga kome se molimo i nas samih. Svako namerno privlačenje pažnje drugih ljudi oko nas strano je duhu istinske molitve koju moramo da vršimo u pokajanju i smirenju, skromno i tiho u „tajnoj odaji srca svoga“.

Prilikom molitve „na brojanice“ Sveti Oci apsolutno zabranjuju bilo kakvo maštanje i zamišljanje slika. Naša pažnja mora isključivo biti sabrana na reči molitve. To se postiže upornim trudom i vežbanjem pažnje, ali i polaganim proiznošenjem molitve bez žurbe da što pre postignemo određeni broj. Bog čuje i uslišava samo onu molitvu koja se sabrano vrši. Ipak, pažnju je teško odmah postići i zato se savetuje da se molitva i u trenucima rasejanosti izgovara, jer učestalim ponavljanjem naš um se postepeno navikava na molitvu i tako stiče pažnju u molitvi. Zapravo, najbolji način da se naučimo molitvi jeste da odlučimo da je ponavljamo bez obzira da li uspevali da se saberemo ili ne. Kao što kap po kap vode može da izdubi i najtvrđi kamen tako i učestalost molitve, bez obzira koliko nam ona još bila rasejana, može da dovede do čiste i sabrane molitve. Brojanica se može u trenucima kada je ne koristimo držati u džepu, ili ako je mala oko ruke. Ipak, nije lepo privlačiti pažnju svojim brojanicama, a pogotovo igrati se njima prstima u dokolici. One služe isključivo za molitvu, a ne za igru ili za ukras. Prema brojanicama smo dužni da imamo dolično poštovanje. Monasi i monahinje koji pletu brojanice i sami se mole za vreme svog rada i zato su brojanice plod molitve i njom su osvećene.

Zato, braćo i sestre, prionimo na molitvu Gospodu Isusu Hristu i njegovim svetima za sebe i za svoje bližnje, kako bismo za vreme ovoga kratkoga zemaljskoga života zadobili božansku blagodat Svetoga Duha i udostojili se večne nagrade na nebesima. Gospod je uvek sa nama, na svakom mestu, jer On nas uči da je Carstvo nebesko u nama, u našim srcima. Dakle, potrebno je samo da mi uvek budemo sa NJim kroz Molitvu i druge svete vrline. Nemoguće je steći nijednu hrišćansku vrlinu bez blagodati Božije, a nju dobijamo prvenstveno molitvom. Zato je molitva – carica vrelina, koja nas uzvodi ka samome Bogu i sjedinjuje sa njim. Izvor: Svetosavsko zvonce