Ovo je Vaš drugi roman, da li Vam se čini da se menjate kao pisac u odnosu na prethodni ili ostajete dosledni sebi, kada je pisanje u pitanju?
- Od Sajma knjiga 2015, a malo pre Sajma 2016. godine, izašla su dva moja romana u izdanju Evro Buka. Prvi je ,,Opet sam te sanjao'', a drugi ,,Gde sam to pogrešila?''.
Oba puta sam otpočetka znala šta želim. Sa prvim je to bilo ukrštanje prošlosti i sadašnjosti, a da im čvorno mesto bude zidnje Smederevske tvrđave i život Irine Branković, žene despota Đurđa.
Drugi se uhvatio u koštac sa retko obrađivanom temom o sudbinama psihijatrijskih bolesnika, njihovom lečenju, odnosu društva i porodice prema njima. On govori i o snazi prijateljstva, majčinskoj ljubavi, genetskom nasleđu...
Nastojala sam da teme budu krajnje različite, jer nisam želela da čitavog života pišem jednu istu knjigu uz male varijacije. Uspela sam da svaka od njih ponese osobeni pečat po kome će se prepoznavati. A, ipak, oni liče jedan na drugi po stilu, senzibilitetu i u krajnjoj crti, po optimizmu koji prožima obe priče koliko god da su mračne ili tužne u svojoj osnovi.
Čitaocima će više da se svidi jedan ili drugi, zavisno od onoga šta u njima traže ili očekuju, ali će im svaka ponuditi zanimljiv zaplet, nesvakidašnje ljubavne priče, neočekivane rasplete...
Ja imam utisak da sam se kao pisac promenila. Objavljen roman je dokaz da se snovi ostvaruju, da ste uradilki dovbru stvar kada jedna velika izdavačka kuća stane iza vas. Zato sam u drugom bila hrabrija i opuštenija, jer sam bila osnažena podrškom i izdavača i čitalaca. Želela sam da odem korak dalje i umnogome sam u tome i uspela.
Kroz Vaše romane, provlačite istorijske ličnosti iako pišete u sadašnjosti na veoma neobičan način, odakle vam ta ideja?
- Tri puta sam prešla gradivo osnovne škole iz istorije, a obnovila sam dobrano i ono iz srednje uz svoju decu. I taj posao mi je teško pao. Često sam se pitala zašto sve mora da bude toliko nakrcano podacima koji se nabubaju, ali i prebrzo zaborave!
Istorija je jedan čudesan lavirint. Nit da se u njemu snađem dao mi je davno, davno Aleksandar Dima. U svojim romanima on je nezanimnjivim udžbeničkim lekcijama dao mirise i boje. Ulio im je dušu i sve ispričao na intrigantan način koji zaustavlja dah.
Moderni pisci to isto čine, samo na nov način. Jedna od autorki čiji roman svaki put iščekujem sa nestrpljenjem je Lusinda Rajli. Bavi se različitim istorijskim razdobljima i ukršata ih sa savremenom paralelnom pričom. Piše lako i jednostavno, a njeno delo ne može da se ispusti iz ruku.
Poželela sam da skrenem pažnju na neobične, ponekad marginalizivane i odbačene istorijske ličnosti na sličan način.
U svakom romanu se čvrsto držim istorijskih činjenica, ali nastojim da su mi junaci životni i upečatnjivi.
Grad Smederevo je takođe prisutan u oba romana, šta je za vas najviše posebno u Smederevu?
- Srbija nije samo Beograd. Ne mislim da takvo moje mišljenje glavnom gradu može da šteti. U njemu živim i uživam u svim prednostima koje on pruža. On je drevni, uzbudljiv grad koji priča čudesne priče gdegod da se u njemu osvrnete...
Pa opet, ima još zidina koje nam šapuću svoje tajne. Pitanje je koliko sluha imamo da ih oslušnemo.
Dok sam u rodnom Smederevu živela, mamio me je veliki grad. Što vreme više odmiče, sve sam ponosnija na poslednju srednjovnjkovnu prestonicu. Sa prostorne i vremenske distance jasnije se vidi njen značaj za opstanak srpskog naroda na ovim prostorima.
Velelepnost i dobra očuvanost tvrđave, mit o Brankovićima, vila Obrenovića samo su neke od posebnosti koje rasplamsavaju moju maštu. I ponos, naravno...
Ko je Ina, kao žena, majka, supruga i lekar?
- Glavna junakinja drugog romana je Ina Pavlović. Ona radi kao psihijatar u jednoj velikoj klinici. Izuzetno je posvećena poslu i svojim pacijentima. Nije od onih koji jednim klikom mogu da se isključe iz priče na kraju radnog vremena. I kod kuće ona razmišlja, analizira, vaga. Zato i jeste omiljena i među kolegama i među pacijentima.
Međutim, kako to obično biva, nešto mora da trpi. U njenom slučaju, suprug Nikola smatra da je premalo posvećena porodici. Vremenom se njihov odnos svede na prebacivanja i vaganja ko se koliko žrtvovao. Razvod je zajednička odluka. To je prvo o šta se sapliće.
Kada se ispostavi da je ćerkino ponašanje prevazišlo mladalački bunt, a preraslo u poremećaj, Ina počne da se preispituje i kao majka, osećajući veliku grižu savesti. Nastoji da probleme reši. U jednom trenutku pomisli da bi autoritativna muška figura mogla da unese ravnotežu u narušen odnos sa ćerkom i zato se ponovo udaje.
Griža savesti preti da je proguta kada shvati da je problem posato samo još veći.
Tada pati i kao žena koja se suočila sa strhom, bolom i samoćom.
Kada bi Vas neko pitao, gde ste pogrešili, šta biste odgovorili?
- U životu sam pravila greške mnogo puta. Ali su sve one bile sitne i lako rešive. Ukoliko bih zastala i zapitala se gde sam to pogrešila, uspevala sam da ih prevaziđem, i da iz svega izađem bolja i snažnija.
Nisam do sada napravila nijednu koja je nepopraviva. Nadam se i da neću.
Kakvi su Vam planovi za naredni period?
- Kada sam na prošlom Sajmu potpisivala prvi roman, imala sam utisak da me je sam Atlas podigao na ramena da dotaknem nebo. To je bio vrhunac u mom radu.
Ostvarenje jednog sna pokazalo mi je da je još mnogo toga moguće. Otuda tako brzo, a usuđujem se da kažem i lako, objavljivanje i narednog.
Moje samopouzdanje raste sa svakom pohvalom koju dobijem od čitalaca. Ideja mi ne manjka.
Intenzivno radim na trećem romanu, za koji mi se čini da je otišao još korak napred.
Po glavi mi se mota tema sa akcentom na muško-ženskim odnosima. Od Adama i Eve priča se ista priča, ali niko od nas ne može da joj odoli...
Verujem da će mi čitaoci pokloniti svoje poverenje, a ja nastojim da ih uvek prijatno iznenadim. 
Izvor: Pravda
