Pravda

Piše: Željko Cvijanović1. O ultimatumu za Telekom, Trepču i ostalu imovinu Srbije na Kosovu i Metohiji Da se ne lažemo – iako je reč o nesporno vrednoj imovini, koja se mora braniti na svaki način – gubila je Srbija na Kosovu i Metohiji i mnogo vrednije od Telekoma i Trepče, pa je ćutala. Hrabar nastup Marka Đurića pokazao je da je ovde više reč o tajmingu i načinu nego o imovini. A ta dva momenta pokazala su da Srbima više nema budućnosti koja će moći da opravda žrtvu na Kosovu, da ta budućnost više ne postoji čak ni kao laž. Vreme i način pokazali su da nas na Kosovu sleduje samo manji deo ultimatuma i da će toga uskoro biti još. Tri su razloga da bude tako. Prvi, iako je odavno prošao medeni mesec između predstavnika zapadnih sila i Vučićeve vlade, u završnoj fazi je formiranje lokalne i međunarodne konstrukcije za njeno slamanje. Drugi razlog je taj što se u izbornoj noći i danima posle nje u Srbiji dogodilo nešto nejasno i krupno. Teško je ne videti strah koji od tada vlada najvažnijim domaćim političkim akterima; teško je ne primetiti koliko je od tada pojačan pritisak unutar same vlasti i između nje i građana za račun varljive relaksacije spoljnog pritiska. Bode oči koliko vlada odbija da definiše prave probleme, koji u kratkom roku mogu biti pogubni za zemlju i narod, zamenjujući ih nečim što nema veze. Na kraju, po tome što vri na baš svakoj tački, jasno je da se Srbija za poslednjih šest meseci više urušila nego za prethodne tri i po godine. Treći razlog je podgrejan stari: u poretku zapadnog sveta Srbiji je beznadežno namenjeno mesto gubitnika. Jasno je da je za tu arhitekturu neophodna još slabija Srbija od ove, i nada Vučićeve vlade, kao i svih prethodnih posle Miloševića, da će uspeti da promeni nešto od strateških planova Zapada pokazala se jalovom. Jasno je da Srbija mora biti sasvim počišćena sa Kosova, jasno je takođe da se mora urušiti Republika Srpska. Nije jasno samo gde je ta tačka srpskog pada na kojoj bi zapadne sile rekle da je dosta. I ima li je uopšte. Srbiji se dakle ne nudi izlaz. Ona se hoće slomiti i podeliti do tačke unutrašnjeg pucanja. Ne bi se smelo zaboraviti da su neki ozbiljni američki političari, poput Roberta Gelbarda, još 90-tih, kao finale raspada Jugoslavije, videli građanski rat u Srbiji. 2. O autorima ultimatuma – Priština ili njeni saveznici u Vašingtonu i Briselu Ništa što se danas u vezi sa Srbijom događa u Zagrebu, Sarajevu i Prištini ne događa se bez naloga iz Vašingtona i manje ili veće saglasnosti iz Brisela. Takođe je važno znati da svaki potez lokalne pete kolone – pažljivo raspoređene od državnog aparata i medija do Univerziteta, Akademije i Sinoda, kako je to video Ekmečić – jednako zavisi od tih impulsa kao i Zagreb, Sarajevo i Priština. 3. O javnom ćutanju o tim događanjima Proces kolonijalizacije Srbije jeste proces stabilizacije domaće kolonijalne elite, koju nazivam ološem ne samo zbog toga što ne živi ni u nauci ni u stvaralaštvu bilo koje vrste, već isključivo u medijima. Nije tu reč samo o ovim primercima koji nas uveravaju da je za Srbiju ulazak u NATO rajsko naselje i da je posledenji ljudožder na svetu po nacionalnosti Rus, već o pametno i široko raspoređenoj petoj koloni od ultragrađanista do nacionalista, čak vrlo žestokih. Formiranje kontraelita po Evropi i svetu, koje je u Srbiji vidljivo tek u naznakama, zabrinjava našu ološ-elitu, i njoj se žuri da Srbija bude slomljena što pre, jer samo to joj obećava da će živeti srećno i zadovoljno do kraja života. Otud po našim novinama toliko čitamo kako je u interesu Vašingtona stabilna i jaka Srbija, koju valja zaštiti od poludelog Putina; otud ološ toliko insistira na tome kako na Balkanu žive atavistička plemena, koja samo čvrsta ruka Zapada može dovesti u red. Strah ološ-elite je i razumljiv i opravdan: proces dekolonijalizacije Srbije čak i ne mora biti praćen smenom vlasti, ali smenom elita – mora. 4. O pritisku na Beogradu da uvede sankcije i okrene leđa Rusiji To za sada nije direktan pritisak. Verovali ili ne, Zapad čak nema problem s tim da Srbija nabavi ruske „migove“, uostalom nisu li i Nulandova i Bajden rekli da ne zahtevaju od nas izbor između SAD i Rusije. Ovde je reč o drugom. Ideja je da se Srbija natera na dodatne ponižavajuće ustupke na Kosovu i okrene leđa Srpskoj. Ako to uradi, Rusija će ostati bez iole stabilnog oslonca na ovom delu Balkana i biće sama prinuđena da smanji nivo saradnje sa Srbijom. A onda će se javiti legije medijskih sledbenika Jelene Milić i reći: „Zar vam nismo rekli da nam Rusija nikad nije pomogla“. Ako vlada Rusiji uvede sankcije, Rusija će u očima Srba ostati velika, pa time i u očima Zapada u Srbiji opasna; ako Rusija sama smanji intenzitet svog nastupa, biće im mnogo lakše dokazivati kako je Rusija mala, nikakva i nepouzdana. To je smisao igre, i posle toga će moći da rade šta im volja. 5. O Rusiji Ne volim te vatrene rusofilske parole, koje se na kraju svedu na galamu. Naš san o svemoćnoj Rusiji krije jednu vrstu patriotskog oportunizma, koja lakomisleno nalaže da se sloboda može osvojiti, a da ni jednu jedinu noć ne provedemo u zebnji za sopstveni život. Iako je to verovatno poslednje što bi Rusija želela, otud i naši toliki vatreni rusofili koji se jednako vatreno zalažu za zajedničkog kandidata opozicije na predsedničkim izborima. Toliko vole Rusiju i Srbiju da im to neće smetati da još jednom odigraju epizodne role u američkoj političkoj C-produkciji. Kako god, prisustvo Rusije na Balkanu uslov je našeg biološkog opstanka, ali nije njegova garancija. Rečju, to je ruka koja se ne sme ispustiti, ali nije ruka koja će po Srbiji iz groba podizati mrtve. Od Rusije – sasvim dovoljno; od nas – ni blizu. 6. O dešavanjima u RS, referendumu i prebrojavanju glasova u Srebrenici Zapadne sile očajne su zbog rezultata referenduma i izbora – njihova politika u Bosni je poražena. Zašto? Dodik je dobio apsolutnu podršku da brani Srpsku ne ugrožavajući druge, a Izetbegovićevu politiku izazivanja sukoba Bošnjaci su kaznili. Naravno, sad je imperativ da odbrane Srebrenicu, gde je očigledno i deo Bošnjaka glasao za srpskog kandidata. Ako novi načelnik uspe da pokaže da u tom gradu Srbi i Bošnjaci mogu da žive zajedno, biće to najveća pretnja konceptu održavanja konflikta dva naroda, iza čega stoje zapadne sile i delovi marionetskih bošnjačkih i srpskih elita. 7. O najavama sankcija SAD i EU Dodiku i hoće li i Srbija biti pritisnuta da uradi isto? Hoće. Ideja je da se od Srpske napravi za Vučića tamni vilajet. Da se pokaje šta god uradi. Ako ne okrene leđa Dodiku, pretiće mu spolja i u regionu; ako ih okrene, imaće sukob među Srbima – i u regionu, i u zemlji, i u stranci. 8. O balansiranju između Istoka i Zapada? Mnogo je razloga – od Sirije preko Bregzita i evropske krize do američkih izbora – zašto je balans sve teži iako od njega ne bi trebalo odustajati, pod uslovom da se pripremamo za dan kad više ne bude moguć. NJegovo manevrisanje ne može da sakrije jednu svar: od Vučića hoće da naprave Janukoviča. Ako se odupre ultimatumu, podići će mu svu petu kolonu i sve punktove prozapadnog otpora, koje i u državi i u društvu nisu prestali da postavljaju ni za njegove vlasti. Ako pristane na ultimatume, iscepaće nas, zajedno s njim, iznutra da za dugo vremena ne budemo u stanju da pružimo bilo kakav otpor osim sebi samima. 9. O tome šta Vučić može da uradi Svoje najbolje vreme propustio je u aprilskoj izbornoj noći. Kako god, mislim da je poslednji trenutak da okrene lice onom svetu koji ceni, a leđa onom svetu koga se plaši – i napolju i u zemlji. Ako to učini – parafraziraću Čerčila – možda neće naciji spasiti mir, ali će joj spasiti obraz. Ako ne, izgubićemo najpre obraz, a potom i mir. 10. O specijalnom ratu protiv Srbije i krajnjem cilju međunarodne zajednice Savremeni teoretičari bi ovo nazvali školskim primerom hibridnog rata. Cilj je da se Srbija toliko slomi da za dugi niz godina ne bude u stanju da bude faktor na Balkanu i da za isto toliko vremena u njoj ne ostane niko ko bi mogao da postavi pitanja njenih slobode i razvoja. Ne zaboravite, Srbija i Srpska poslednje su zemlje na Centralnom Balkanu gde ta pitanja još nekako mogu da se postave. Izvor: Novi Standard