Pravda

Piše: Dušan Proroković Istina, Srbija tada nije bila međunarodno priznata, ali su delovanje ruske misije u ustaničkim godinama i potezi koji su vučeni u potonjim decenijama doprineli da se naš status najpre legitimizuje (u Obalskoj komisiji koja se bavila pitanjima vezanim za Dunav Srbija je postala članica i pre nego što je "jednoglasno priznata" od strane velikih sila), a zatim i legalizuje. Istoričar Dušan Babac je otišao još dalje u prošlost i u najnovijoj monografiji obradio biografije blizu sedamdeset srpskih oficira (mnogi se uspeli i do najvišeg čina) koji su službovali u carskoj Rusiji. Pronašao je čak deset srpskih vojskovođa koje su predvodile ruske snage uz generala Kutuzova u čuvenoj Borodinskoj bici. U trenutku kada naše dve zemlje počinju sa vojno-političkom saradnjom, pojedine današnje članice NATO nisu postojale ni kao geografski pojmovi. Srbija i Rusija iza sebe imaju dva veka vojno-političkih odnosa koje su obeležili razni usponi i padovi, ali su se u dugom istorijskom kontinuitetu razvijali i u mnogim istorijskim periodima pokazali obostrano korisnim. NATO s tim ima malo veze. S druge strane, raspoloženje Srba prema NATO, koje je izrazito negativno (prema pojedinim istraživanjima čak i do 85 odsto građana ima nepovoljno mišljenje o ovom vojnom savezu), nema apsolutno nikakve veze sa Rusijom. Pogotovo nema veze sa referendumom na Krimu i zaoštravanjem na relaciji Vašington-Moskva koje je potom usledilo. Koji su to razlozi zbog kojih je Severnoatlantska vojna alijansa tako nepopularna: NATO nas je bombardovao osiromašenim uranijumom, napravio nam materijalnu štetu od nekoliko desetina milijardi dolara, organizovao protiv nas besomučnu propagandnu kampanju u zapadnim medijima i predvodnik je projekta geopolitičke izolacije Srbije usled koje smo izloženi dugoročnoj destabilizaciji koja traje već pune dve decenije. To su sve stvari koje je teško, gotovo nemoguće prevazići dokle god o sudbini zemlje budu odlučivale generacije koje su se direktno srele sa posledicama delovanja NATO protiv Srbije. I kako god se Rusija postavljala, slika o NATO u srpskom društvu će se menjati sporo ili nikako. Ovo treba imati u vidu kada se u javnosti govori o "Srbiji između NATO i Rusije". Poslednjih meseci se često, a u narednim će to biti još češće, vešto potura ovakva teza. Tobože, Srbija treba da bira između NATO i Rusije. Ali takav pristup je potpuno pogrešan. Odnosi NATO i Rusije su loši, sa tendencijom daljeg pogoršavanja. Tekući interesi i jednih i drugih, a pre svega NATO (odnosno SAD kao stuba Severnoatlantske alijanse), jesu da sve političke aktivnosti sagledavaju kroz prizmu njihovog međusobnog sukobljavanja. Međutim, naš interes nije da se hvatamo u to kolo. Odnos prema Rusiji treba graditi bez obzira na NATO, imajući u vidu naše interese, dobre i loše strane saradnje iz različitih istorijskih perioda i moguću obostranu korist. Odnos prema NATO je opterećen velikom hipotekom iz bliske prošlosti, o kojoj se, ma koliko to predstavnicima ovog vojnog saveza bilo neprijatno, pre ili kasnije mora otvoreno i dugo razgovarati, bez obzira na Rusiju. Srbija je stara evropska zemlja, Srbi su narod s dugom državotvornom tradicijom, i bez obzira na teške muke koje preživljavamo i okolnosti u kojima se nalazimo, naše odnose sa drugim akterima moramo sagledavati iz ugla istorijskih iskustava, a ne tuđih sučeljavanja. U suprotnom, ukoliko upadnemo u zamku pokušanog nametnutog opredeljivanja "NATO ili Rusija" sve se može završiti kao u filmu "Tri karte za Holivud". Za početak, zato nam je bolje i preciznije da počnemo govoriti o odnosu Srbije i Rusije, odnosno Srbije i NATO. I da izbegavamo formulacije u kojima se koriste odrednice "ili" i "između". Izvor: Večernje novosti