Piše: Ivan Ristić Svako pojednostavljenje nosi rizik da se pretvori u voluntarizam. Međutim, kada su u pitanju međunarodni odnosi, ona često odnose prevagu nad kompleksnim objašnjenjima. Globalizam od svog samodefinisanja kao pobedničkog pogleda na svet i njegovu budućnost teži da u skladu sa ciljem ekspanzije atlantizma na sve raspoložive načine ukloni suverene zemlje i njihove režime, ili da barem njihovu nezavisnu poziciju derogira do te mere da ona zadrži formu, ali ne i suštinu.
Urušavanje nepodobnih režima traje koliko i težnja za ekspanzijom atlantizma – dakle od Drugog svetskog rata do danas. Na zamahu je posebno dobilo kada su zapadni stratezi umislili da su svojom genijalnošću okončali istoriju, i da se još dugo u političkoj misli neće izroditi ideja ili sistem koji bi na ljudskijim osnovama parirao njihovom. Tada je usledio talas urušavanja režima kojima je prišivena etiketa nedemokratskih, retrogradnih, a nakon Hladnog rata i onih koji navodno deluju u suprotnosti sa doktrinom ljudskih prava proklamovanom na Zapadu. Pod tim izgovorom, zapadni centri moći su neotuđivo prisvojili pravo da širom zemaljske kugle delegiraju sopstvene sisteme vrednosti kao najprogresivnije i jedino ispravne.
1. Kako bi se to postiglo, od države je najpre neophodno napraviti izgnanika iz međunarodnih odnosa, i onemogućiti joj da ravnopravno participira u globalnoj areni. Najbolji primeri novijeg doba su Iran i Severna Koreja, dok je nešto stariji SR Jugoslavija u vreme Miloševića.
Za međunarodnu izolaciju mora da postoji razlog koji zapadna medijska spin mašinerija pretvara u batinu kojom se slama bilo kakav vid otpora u institucionalizovanoj ravni. U slučaju Irana i Severne Koreje to su nuklearni programi tih zemalja, dok je u slučaju SR Jugoslavije to kreiranje atmosfere navodne zločinačke politike uz svesrdnu pomoć false flag operacija. U već uobičajenim smenama demokratski izabranih režima latinoameričkih zemalja to je navodno odsustvo demokratskih kapaciteta tamošnjih političkih sistema, uz neizbežnu proizvodnju afera sa „međunarodnim posledicama“.
Najmanji zajednički sadržalac prethodno navedenih primera je neprikosnovena odbrana sopstvene suverene pozicije, što dovodi do njihove karakterizacije kao „osovina zla“.
2. Sledeći nivo je ekonomski. Ekonomsko ubistvo jedne države je najefikasnije sprovesti likvidacijom njenog bankarskog sistema. Suverenim državama domaći bankarski sistem pre svega služi za kreditiranje ekonomije, odnosno njenih malih i srednjih preduzeća koja predstavljaju mrežu na koju se kaleme svi vitalni sistemi funkcionisanja ekonomije jedne zemlje.
Država koja je izopštena iz međunarodnog sistema plaćanja i kreditiranja posle veoma kratkog vremena nije u stanju da servisira svoje obaveze, što dovodi do munjevitog urušavanja vitalnih socijalnih sistema poput javnog sektora (slučaj SR Jugoslavije pod sankcijama), zdravstvenog sistema (trenutna situacija u Venecueli), ili nemogućnosti da razvija sopstvene sisteme koji čuvaju suverenost, poput nuklearne tehnologije i kompleksnih naučnih istraživanja (primer Irana). Sistem se zatim urušava sam od sebe, dok se za unutrašnju situaciju medijskom dirigentskom palicom krivi državno rukovodstvo, a ne pravi izvor problema. Oni manje podložni zapadnim aršinima demokratije a više samoodrživi su u stanju da se u značajnijoj meri odupru, pa čak i da pregovorima ostvare povoljnu poziciju za sebe.
3. Onda kada je država ipak deo međunarodne zajednice kako god je videli i prihvaćena, onda se primenjuju mekše i dugoročnije metode poput obojenih revolucija, „žutih patki“ i svih onih koji se najšire posmatrano mogu podvesti pod demokratske načine borbe, a zapravo predstavljaju obaveštajne operacije na najvišem nivou. U tu svrhu je uvek najbolje koristiti postojeće situacije, poput teške ekonomske situacije nakon NATO agresije, korumpiranosti političara u Ukrajini, gasne krize ili rušenja objekata u Savamali i opravdanog revolta javnosti koji je tim povodom nastao. Na taj način se javno mnjenje mobilizuje oko objektivno postojećih okolnosti, koje se veštom manipulacijom iskrivljuju, preuveličavaju i na kraju okreću u interesu onoga ko ih sprovodi.
Postepenim ali sigurnim povlačenjem atlantizma sa svih delova globalne pozornice, ni sam Zapad nije pošteđen ovakvog delovanja. Intenzivni pritisci na zapadnoevropske države da prihvate formiranje transatlantske zone slobodne trgovine (TTIP) govore tome u prilog.
4. Suverentitet je u osnovi sposobnost rukovodstva da donosi odluke u interesu države nezavisno od volje bilo kog spoljnog činioca, uz podrazumevajuću legitimnost koja proizilazi iz podrške naroda iskazane na slobodnim izborima. Borba protiv neke zemlje je zapravo borba protiv njene suverenosti. Glavni cilj je onemogućiti da njeni resursi, bilo ekonomski, politički, energetski ili vojni budu pod konsolidovanom kontrolom suverene vlasti koja odgovara isključivo svom narodu.
Suverenost proizilazi najpre iz suverenosti ekonomije. Bez nje nema govora o političkoj suverenosti naroda, a državu čini državom a ne provizorijumom. Ona podrazumeva posrednu ili neposrednu kontrolu nad strateškim sirovinama, infrastrukturom, kao i vitalnim energetskim i transportnim sistemima i koridorima. Suverene zemlje je danas moguće nabrojati na prste jedne ruke. Sve one imaju neke zajedničke karakteristike – ogromne resurse, snažnu tržišnu potrošačku bazu, tehnološku sposobnost, kao i kulturno-identitetsku koheziju koju je sposobna da projektuje ka spolja.
Prirodno stanje države kao istorijske tvorevine je da teži što je većoj moguće suverenosti. Matematički posmatrano, njen apsolutni iznos se nikada u potpunosti ne može dostići, ali joj je potrebno težiti jer je suverenost jednako ekonomski razvoj i prosperitet čitavog društva.
Inicijalni cilj je pretvaranje nacionalno svesnih jedinki u obezglavljenu amorfnu masu koja nema jasnu percepciju sopstvenog interesa, već zarad fizičkog opstanka sledi interes atlantizma i njegovih poluga uticaja. Kako bi se stvorili takvi uslovi, neophodno je razbiti ekonomiju da bi prirodni resursi i industrijska baza bili dostupni za eksploataciju od strane onih koji razbijanje vrše. Najvažnije je zadržati monopol nad informacijama, posebno u oblasti nauke i tehnologije, jer one omogućavaju razvoj strateških odbrambenih i opštih razvojnih kapaciteta države.
Krajnji cilj globalističkih elita je u osnovi jednostavan – potrebno je onemogućiti državu da sledi nezavisan kurs ličnog razvoja, i potčiniti je atlantističkoj mašineriji kroz odluke koje se donose u Stejt Departmentu, a ne u institucijama koje je izabrao narod. Brana ovakvom toku je jasno definisanje nacionalnog interesa u najužem smislu te reči kod velikih i moćnih, dok je kod malih to vezivanje za snažnijeg geopolitičkog igrača koji ujedno čini i prirodnog saveznika u ostvarivanju sopstvenog definisanog nacionalnog interesa, utemeljenog u realnosti aktuelnog političkog trenutka u međunarodnoj areni. Izvor: Pravda
