Piše: Ivan Ristić Energetski transportni koridori umesto aviona i tenkova biju odsudnu bitku za repozicioniranje u globalnoj areni, i paralelno prate procese koji se odvijaju na političkom nivou. U srži njihovog planiranja nalaze se geopolitički interesi. U fokusu globalnog objektiva je ponovo Bliski Istok, ali ovoga puta nije reč o nafti, već o prirodnom gasu kao gorivu budućnosti.
1. Domino efekat arapskog proleća je imao za cilj prekompoziciju najvećeg dela arapskog sveta u skladu sa atlantističkim interesima. Pošteđene su samo arapske monarhije i jedna republika bliska Zapadu – Alžir. Tome se svim silama odupire evroazijski blok, a kamen temeljac otpora atlantizmu u ovom delu sveta je sirijski režim. Time je sunitsko kompaktno telo presečeno na pola, sa turskom kao pijemontom turkofonih zemalja centralne Azije, i sa druge strane Saudijskom Arabijom kao liderom vahabitskih monarhija Zaliva sa druge.
Unutrašnji razlozi za sirijski krvavi rat postoje i imanentni su sirijskom društvu. Međutim, pravi razlog je vidljiv tek ukoliko se problem u celini stavi u globalni kontekst. Pre ruske intervencije sirijski potencijalni postkonfliktni scenario je bio najbliže podeli ove zemlje na alavitsko primorje u kome bi vlast zadržao Asad, dok bi ostatak države određenim modelom bio podeljen između različitih radikalnih opcija lojalnih neposredno Rijadu, a posredno Vašingtonu. Međutim, sa intervencijom ili bez nje, zamišljena mapa postkonfliktne Sirije dramatično će se razlikovati od takve slike. Uzrok tome su energetski interesi.
Geopolitika energetskih odnosa je umnogome poprimila osobenosti geopolitike vojnih balansa, iako nije uspela u potpunosti da je istisne. Industrijski razvoj i razvoj novih tehnologija kao ključna komponenta moći Zapada zahteva velike količine energenata, i to u sve većoj meri. Uprkos deklarativnom političkom otporu, jaz između naraslih potreba industrije „stare Evrope“ i volje da se sarađuje sa najvećim svetskim izvoznikom se neprestano produbljuje.
2. Energetski koridori u Evroaziji se mogu podeliti na dve grupe – na one koji vode od ruskih nalazišta gasa do zapadnoevropskih tržišta, i njihovih potencijalnih konkurenata koji bi vodili sa Bliskog Istoka, iz severne Afrike i centralne Azije prema Evropi, a pod presudnim američkim uticajem. Atlantistički gasovodi se baziraju na potencijalima koji postoje u Kaspijskom regionu. Gasovod „Baku-Tbilisi-DŽejhan“ dovodi prirodni gas iz azerbejdžanskih nalazišta u Kaspijskom moru do turske mediteranske obale. „Nabuko“ je ambiciozni projekat povezivanja Evrope sa azerbejdžanskim i potencijalno iranskim nalazištima gasa. Međutim, nemogućnošću derogiranja suverenosti Irana i nedovoljnim kapacitetima nalazišta u kaspijskom basenu, projekat je stavljen ad akta.
Dijametralno suprotno, ruski projekti, iako dramatično usporeni sabotažom „Južnog toka“, cvetaju. Transportni koridori „Bratstvo“, „Sojuz“, „Jamal-Evropa“ i „Plavi tok“ decenijama snabdevaju Evropu gasom. Paralelno sa njima, u skladu sa potrebama tržišta radi se na novim projektima. Severni tok je već gotov i on omogućava nemačkoj da ostvari određeni nivo energetske bezbednosti i samostalnosti u delovanju. „Severni tok 2“ je u procesu realizacije, dok bi realizacijom Južnog ili Turskog toka bio započet ireverzibilan proces rastakanja uticaja atlantizma decenijama mukotrpno građenog na evropskom kontinentu. Zbog toga je sa jedne strane nemački vitalni interes da se južna i jugoistočna Evropa privremeno ostave bez snabdevanja gasom, kako bi se dugoročno vezale za pravce snabdevanja upravo preko germanskih zemalja i tako politički bile kontrolisane. Zato Treći energetski paket EU važi za Srbiju, Bugarsku i Grčku, ali ne važi za Berlin koji punom parom gradi gasovod „Severni tok 2“ kojim industrijsko jezgro EU obezbeđuje buduće generacije. Sa druge strane, ključni američki interes je da se Evropa trajno odvoji od ruskih gasovodnih pravaca, a time i od političkog uticaja Kremlja.
Između Evrope i Rusije postoji uzajamna energetska zavisnost, neraskidiva na kratak i srednji rok. Međutim, koliko god bila na dugačkom štapu, ruska alternativa postoji, dok u Evropi to nije slučaj, uprkos upiranju vašingtonskih eksperata da skupim eksperimentima pokažu drugačije. Rusko ojačavanje pozicija diverzifikacijom izvoza na tržišta Dalekog Istoka kroz projekte Snaga Sibira, Daking – Skavarodino, Altajskog gasovoda, potencijalnih rusko – japanskih pravaca, kao i umrežavanja sa gasnim koridorima zemalja centralne Azije Evropu će iz igre eliminisati kao primarno tržište. To posledično znači podizanje uloga u pregovorima sa Evropom, koja nema previše izbora nego da se povinuje ruskim zahtevima ili plaća neuporedivo skuplji gas iz LNG terminala.
Jedini način da se takav razvoj situacije spreči je izgradnja gasovoda „Južni Pars – Evropa“, koji bi povezivao do sada najveće otkriveno gasno polje na svetu u Persijskom zalivu sa Evropom. Kako bi geopolitičko lomljenje Irana bio suviše veliki zalogaj čak i za najmoćniju globalnu silu, jedini mogući pravac je preko Katara, Saudijske Arabije i Sirije. Osnovni cilj nekada „Nabuka“, a sada katarskog gasovoda, je izbacivanje Južnog, Severnog i Turskog toka iz igre, i time trajno onemogućavanje vezivnog tkiva „stare Evrope“ sa evroazijskim integrativnim procesima. Zbog toga je sa atlantističke tačke gledišta bilo neophodno iskoristiti talas arapskog proleća i sa vlasti ukloniti režim u Damasku.
3. Proxy upravljanje sirijskim konfliktom ne bi bilo ni izbliza moguće bez lokalnih faktora. Iako nedovoljno jaki kako bi se na njih samostalno računalo, Kurdi, sunitske džihadističke formacije, Turska i države šiitskog luka imaju ulogu moćnih figura na haotičnoj šahovskoj tabli Bliskog i Srednjeg Istoka.
Bilo koji transportni koridori koji isključuju nepouzdane ukrajinsko-beloruske tranzitne pravce ili Severno more, nameću Tursku kao neizostavnu kompnentu. Turcima je u interesu da sirijsku suverenost drže na povocu i time sebi kroz projektovane postasadovske energetske projekte obezbede ulogu nepremostivog energetskog čvorišta. Time bi kapitalizovali svoju jedinstvenu geopolitičku poziciju kroz ubijanje dve muve jednim udarcem – diverzifikacijom izvora snabdevanja energentima za svoju rastuću ekonomiju i korišćenjem transportne pozicije kao oruđa za projekciju sopstvenih interesa dalje na Zapad.
Čitav spektar džihadističkih formacija finansiran petrodolarima je atlantistička poluga za razaranje neposlušnih geopolitičkih oponenata u srcu „šiitskog luka“. Na kraju rata u Siriji koji bi se završio u skladu sa projektovanim ciljevima Zapada, oni bi bila sredstvo za implementaciju gasovoda i instaliranje novog svetskom javnom mnjenju prihvatljivog režima. Imali bi navodno demokratsko lice pažljivo dizajnirano za spolja, dok bi prema unutra obavljao vitalno važan posao ključnom atlantističkom interesu. Lomljenjem sirijske suverenosti ubijaju se dve muve jednim udarcem – obezbeđuje jedini mogući koridor za novi gasovod koji će Rusiju potencijalno eliminisati iz tržišne utakmice, i vrši se neophodna priprema za napad na Iran, koji svakako dolazi na red. Drugi najveći svetski proizvođač prirodnog gasa mora biti desuverenizovan, a „šiitski luk“ presečen kako bi bila uspostavljena sunitska gasna vertikala, po meri Vašingtona.
Kurde podržavaju obe strane u globalnom sukobu ili im se makar otvoreno ne protive, po čemu je ovaj narod značajno figurira u novoj konfrontaciji snaga. Amerikanci drže kurdsku stranu u nadi da će na taj način imati dugoročan faktor ucena i pritisaka kojima bi Ankaru držali disciplinovanom. Rusi, sa druge strane, teže da Kurde pridobiju za sebe kako bi imali polugu stabilizacije regiona koji je prebogat energentima. Takođe, oni će nakon okončanja rata u Siriji biti neizostavan deo dogovora o novom državnom teritorijalnom uređenju, a samim tim i ključan geostrateški faktor u pogledu gasovodnih pravaca. U Siriji oni kontrolišu sever države, dok se u Turskoj, uprkos izostanku njihove institucionalne pozicije, na njih mora računati kao bezbednosni faktor od prvorazredne važnosti.
4. Energetske interese na globalnoj mapi određuje geostrateško klatno sa dva kraka - jedan je Sirija a drugi veći i teži je EU. Suštinski važni procesi koji se odvijaju u Evropi poput „bregzita“, budućnosti čitave EU i migrantske krize direktno zavise od ishoda sirijskog konflikta. Kakav god da bude finalni ishod, „bregzit“ dramatično slabi atlantističko jezgro EU i prisiljava Vašington da odlučnije pritisne preostale članice Unije da se suprotstave Kremlju. Izlaskom Velike Britanije, unutar EU ostaje jezgro zemalja koje su interesno izvan atlantističkog jezgra i otvorene za saradnju sa Moskvom, pa će vašingtonski eksperti imati daleko teži posao u uveravanju preostalih članica da im je neophodna alternativa ruskim energetskim izvorima.
Takođe, transformacija eu iz manje-više monolitne zajednice u diferenciranu integraciju, odnosno Evropu a la carte takođe umnogome zavisi od projektovanih posledica sirijskog konflikta. Energenti su jedna od ključnih politika u kojima evropske zemlje deluju kao zasebni igrači, uprkos visokom nivou usaglašenosti u toj oblasti. Sledstveno tome, sa pogoršavanjem situacije na energetskom tržištu doći će do sve samostalnijih pojedinačnih istupa, koji će voditi daljem rastakanju EU. Nemačka samostalna politika ovaploćena kroz projekat „Severni tok“, dodatna zainteresovanost za širenje kapaciteta gasovoda „Opal“, kao i nedavne Bajdenove pretnje Švedskoj govore u prilog tome da je pomenuti proces uveliko u toku.
Na kraju, migrantska kriza koja urušava stabilnost Zapadne Evrope kao kupca ruskog gasa i poluga koja u svakom momentu može da se aktivira ima dvostruku ulogu – ona je najpre posledica sirijskog konflikta, a zatim i uzrok opasnih podela u Evropi koji uz minimalni spoljni podsticaj mogu da prerastu u usmeravani konflikt širokih razmera. Bilo kakva promena politike ključnih evropskih igrača u pogledu popuštanja Kremlju i povlačenja iz vašingtonskog stiska može podrazumevati kontinuirano zaoštravanje međuetničkih odnosa u evropi na „stisak dugmeta“, sa nesagledivim posledicama.
Konsenzus u Siriji ne može biti postignut zato što obe strane imaju interese koji se međusobno isključuju. Sama logika izvora sirijskog konflikta onemogućava bilo kakve podele zemlje. Ma kakav radikalno novi vid raspodele snaga unutar Sirije koji faktičku suverenost Damaska stavlja po strani bi omogućio jednom od geopolitičkih konkurenata da ostvare svoj cilj, što po default-u znači neizbežan poraz onog drugog. Zbog toga Zapad zahteva bezuslovni odlazak Asada i demontažu postojećeg sistema, a Rusi naglašavaju da je kompromis moguć po pitanju njegovog odlaska sa vlasti, ali da je očuvanje uspostavljenih institucija sistema i granica Sirije conditio sine qua non bilo kakvog dogovora čiji je Kremlj deo. Projektovani gasni koridor „Južni Pars – Evropa“ i kineski megaprojekat „Jedan pojas – jedan put“ su dva najvažnija transkontinentalna geopolitička pravca na kojima će se lomiti ne samo budućnost Sirije, već budućnost čitavog sveta. Ukoliko jedan od njih padne, to znači urušavanje kompletne geostrateške arhitekture bloka koji stoji iza tog projekta. Pad oba istovremeno nije moguć. Izvor: Novi Standard
