Pravda

Piše: Aleksandar Dugin Oni, generalno gledano, imaju veoma slične, bezmalo jednake ciljeve. Putin je Rusiju ponovo učinio Velikom. Tramp je sebi postavio cilj da Ameriku opet napravi velikom i pod tom parolom je pobedio. Putin je umnogome već realizovao svoj program. Tramp to tek treba da uradi. Putin je počinjao u užasnim startnim uslovima, posle katastrofe jeljcinizma i raspada jedinstvene Države, Velike Rusije. I, on je sa svim izašao na kraj i mi se sigurno krećemo ka obnovi svoje veličine i jačanju suvereniteta. Tramp svoje tek treba da odradi, ali su mu starni uslovi bolji. SAD imaju ogromnu ekonomsku, vojnu i tehnološku moć. Ako sve to bude usmereno u razvoj i jačanje zemlje, a na izvoz u svet haosa i smrti, kao što su činili Trampovi prethodnici, on će imati ogromne rezerve za rešavanje unutrašnjih pitanja koja odavno traže rešenje. Tramp i Putin složno priznaju suverenitet za najvišu vrednost. U tome je sve otvoreno i prozračno: tu nema ništa lično- tu su samo nacionalni interesi i civilizacijske vrednosti. Ako postoje protivrečja – o njima se pregovara. Ako postoje zajednički ciljevi – oni se zajedno i realizuju. Tu nema nikakvih dvostrukih aršina. To je Putinov stil. A najverovatnije će i Tram, kako je izborna kampanja pokazala, ići tim putem. Za Rusiju je od izvanredne važnosti što je liberalizam pretrpeo strašan poraz u samom svom središtu. Jer, ako su Amerikanci odbacili liberalnu globalizaciju – Rusija utoliko prema nema razloga da se sa njom definitivno ne rastane. Pristalice liberalne ideologije i ekonomije tek su za Rusiju apsolutno nepodesni. Naša oligarhija i neki liberalni državni funkcioneri upinjali su se iz petnih žila da sebi obezbede mesto u transnacionalnoj svetskoj eliti. A evo: sada je upravo ta elita pretrpela težak poraz u zoni koju je smatrala svojim sigurnim uporištem. Otuda problem: gde sada da beže liberali iz Rusije čije vreme je konačno isteklo 8. novembra 2016-te godine? Jer, ispostavlja se da oni više nikome nisu potrebni. Ali, to je naš problem. Liberalizam je opasan virus. To je, u suštini, totalitarna sektaška ideologija koja ignoriše realnost. Zato su liberali pokušavali da omađijaju naše društvo, uveravajući ga da je pobeda Klintonve garantovana. Li, usledila je korekcima iz samog života: pokazalo se da liberali ne samo da buncaju, nego i da to čine agresivno i nametljivo. Ako ni SAD više neće da trpe liberalizam, kako je moguće sačuvati liberalne iluzije u Rusiji? Nije moguće: našim liberalima je došao kraj – izgubili su i poslednju tačku oslonca. Rusija u ekonomiji od SAD ni dosad nije zavisila. Zavisila je samo u oblasti finansija jer je priznavala dolar za svetsku rezervnu valutu. Ali, taj status dolara protivreči Trampovim idejama o finansijskom suverenitetu SAD. Za njega je dolar pre svega američka nacionalna valuta. Ako su globalisti odmah započinjali ratove ili organizovali prevrate u zemljama koje su htele da pređu na trgovinu u svojoj nacionalnoj valuti – Trampu će biti svejedno. To znači da više ne postoje prepreke za formiranje valutne multipolarnosti. To pred Rusijom otvara kolosalne perspektive, naročito u ekonomskim odnosima sa zemljama Istoka – Iranom, Turskom i Kinom. Strateški Tramp razmišlja o interesima SAD u zoni oko američkih granica, ili – najšire gledano – u okvirima severnoameričkog kontinenta, a već se prema Meksiku, pogotovo prema ideji integracije s njim, odnosi krajnje nakostrešeno. Utoliko pre se on neće baviti Bliskim Istokom, da se i ne govori o nesporazumu kakav je Ukrajina. A to znači da će nestati i napetost u odnosima SAD i Rusije. Ako Trampov Vašington ne bude imao radikalno atlantistički „dnevni red“, zbog čega ne bi sarađivao u borbi protiv Islamske države ili u suprotstavljanju drugim formama terorizma? Bez faktora nasilnog fanatičnog globalizma svaki problem – uključujući Bliski Istoke, Irak i Siriju – postaje lokalni i tehnički. Jer, kad nema onoga ko neprekidno raspaljuje požar, polivajući ga benzinom, sa njim je mnogo lakše izaći na kraj. Krah Klintonove označio je krah partije rata. Ovo će omogućiti da iz oštre faze konfrontacije pređemo na mekše i fleksibilnije forme dijaloga. Na kraju krajva, ako se Tramp – u skladu sa svojim predizbornim obećanjima – usredsredi na SAD, on može postati američki evroazijac, to jest – kontinentalista. Američki Putin. Pogotovo što je Amerika – sve do Vudro Vilsona – bila upravo takva. To će zato i biti povratak svojim korenima. I poslednje. U Rusiji u društvu prevladavaju konzervativna raspoloženja. Putin je nesumnjivo konzervativac. Ali, i Tramp je konzervativac. I njegovi birači daju prednost konzervativizmu i tradiciji. Ovo znači da bi i u ideološkoj oblasti napetost opala. A perspektiva saradnje bi se, naprotiv, otvorila. Uostalom, saradnja i nije tako važna – najvažnije je zaustaviti ekspanziju liberalnog globalizma. A konzervativizam – koji je prirodni pogled na svet svakog zdravog društva – sam će sebi prokrčiti put. Zatvaranje stranice vladavine u SAD globalističkih elita, automatski skida napetost između SAD i Rusije. Odsad će rizik direknte konfrontacije između naših zemalja biti znatno manji. Ako Trampa ne ubiju kao što su Kenedija – na budućnost se može gledati sa optimizmom. Izvor: fakti.org