Pravda

Piše: Ivan Ristić Nakon Bregzita za ultraliberalne krugove realnost je pripremila novi šok. Uprkos predviđanjima trustova mozgova, tink-tenkova i različitih političkih analitičara, dogodilo se nemoguće. Republikanski kandidat Donald Tramp je odneo ne bilo kakvu, već ubedljivu pobedu na izborima za najmoćniju funkciju na planeti. To nije samo pobeda jednog kandidata nad drugim već najava diskontinuiteta kakav decenijama nije viđen u Ovalnoj sobi. Svet makar na trenutak može da odahne. Nesumnjivo je da će, uprkos skepticizmu jednog dela i neumerenoj nadi drugog dela političkog spektra, doći do značajne promene američke politike. Ključna za nas je, razume se, spoljna politika. 1. Imajući u vidu da antiestablišment u jednom trenutku neminovno postaje establišment, potrebno je ostati sa obe noge na zemlji u pogledu projekcija budućnosti na kratak i srednji rok. Dva su osnovna elementa presudna za razumevanje buduće postliberalne spoljne politike SAD – sastav buduće administracije američkog predsednika, kao i percepcija aktuelne matrice međunarodnog političkog trenutka. Spoljna politika će u praktičnom domenu umnogome zavisiti od odabira kadrova u novoj administraciji. Novi američki predsednik će, imajući u vidu nedostatak iskustva u spoljnoj politici, regionalna pitanja gotovo sigurno prepustiti operativcima u Stejt dipartmentu. Za sada je poznat tek kostur buduće administracije zasnovan pretežno na pretpostavkama i predizbornim obećanjima, a unapred stižu optužbe da ona neće korenito menjati svoju politiku. Međutim, čak i ukoliko kadrovska rešenja svojim imenima ne budu obećavala, administracija će svakako idejno zauzeti potpuno suprotan pol od neoliberalnog intervencionističkog, koji je do sada bio predominantan. Iako se opravdano smatra da su ideološke podele skrajnute u korist dihotomije globalizam-antiglobalizam, one u starim demokratijama još uvek igraju značajnu ulogu u oblikovanju konkretnih rešenja. U konzervativizmu nove američke administracije orijentisanom na društvena pitanja i tradicionalnom poimanju religijskog identiteta leži šansa novog sveta koji se nezadrživo rađa. 2. Kompleksnu situaciju u istorijskom trenutku čiji smo savremenici najjednostavnije je slikovito objasniti uz pomoć politike koncentričnih krugova i kroz neizbežnu dihotomiju Rusija – Zapad. Ruski koncentrični krugovi se baziraju na geografskim prioritetima njihovog delovanja u međunarodnoj areni. Prvi prioritet su države u neposrednoj blizini, odnosno države nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, u kojima Moskva mora da odigra zahtevnu ulogu suprotstavljanja agresivnom nadiranju NATO. Drugi prioritet je intervencija u Siriji i očuvanje stečenih pozicija na Bliskom Istoku. Treći prioritet su ruski saveznici u strateški važnim delovima sveta, među kojima je Srbija jedna od najvažnijih. Za razliku od ruskih, američki koncentrični krugovi su višeslojni i višedimenzionalni. Američki prioritet broj jedan na spoljnom planu je očuvanje mukotrpno građenog transatlantskog jedinstva. Na ovu matricu se u trodimenzionalnom prostoru nadovezuju derogiranje suverenosti zemalja koje ideološki čine taj blok, smanjivanje prava i sloboda građana pod plaštom medijskog šarenila i demokratske mantre, kao i uzurpiranje vitalnih resursa suverenih zemalja preko vešto izgrađenih ekonomskih institucionalnih modela. Kremlj, dakle, geostrateške odnose vidi prostorno, a Vašington u većoj meri ideološki, i to na nivou pojedinca. Zbog toga se ove dve nacije teško razumeju u pitanjima poimanja međunarodne politike. Međutim, velikom promenom u Vašingtonu, kao i promenom percepcije Kremlja u odnosu na međunarodno okruženje, međusobno razumevanje se približilo. Međutim, povećan stepen razumevanja ne znači i podudarnost interesa. 3. Kako se izbor Trampa odnosi na Srbiju? Srbiji od životnog značaja nije korenita izmena globalnog odnosa snaga, do koje sigurno i neće doći na kratak i srednji rok. Neophodno joj je samo popuštanje čeličnog atlantističkog stiska i promena fokusa u još većoj meri na dezintegrišući Bliski istok, teritorijalne sporove na Dalekom istoku, kao i zaustavljanje po atlantizam pogubnog talasa antiestablišment pokreta, podstaknutog humanitarnom katastrofom bez premca u ljudskoj istoriji. Ukoliko SAD makar za nijansu popuste u pogledu Rusije i raketnog štita, i u tom kontekstu pokažu spremnost na kompromis oko ključnih pitanja, to će neminovnio značiti i veći manevarski prostor za Srbiju i njene nacionalne interese. To će se dogoditi jer se u tom slučaju koncentrični krugovi ruskih prioriteta šire i menjaju neposredno u našu korist. U tom slučaju bi bilo moguće i da se odigra na kartu religijskih osećanja potpredsednika SAD u pogledu zaštite srpske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji, na primer. Prostora, dakle, ima, ko želi da ga vidi. Ono što je jedino kristalno jasno je da je ofanzivni „klintonizam“ potučen do nogu. Groteskno izgleda lament postpetooktobarskih elita zbog poraza njihove favoritkinje, u kome oni, dajući sebi daleko veći značaj nego što zaista imaju, koriste antidemokratsku mantru, paradoksalno se trudeći da njome pokažu privrženost demokratskim principima. Poraz klintonizma, dakle, neće značiti samo verovatnu korekciju američke spoljne politike već direktno znači i smanjenje uticaja prozapadnih elita u našem delu sveta. To će dodatno uvećati manevarski prostor nasušno potreban nacionalnim idejama. 4. Kvaziideološki konstrukti o „odabranoj naciji“ i „najboljoj zemlji na svetu“ sigurno neće nestati preko noći. Ukoliko Tramp i načini promene veće od kozmetičkih, duh neoliberalnih jastrebova će još dugo kolati hodnicima Kapitola i Stejt Departmenta, a američka spoljna politika će ostati pod predominantnim uticajem vojnih i farmaceutskih lobija. Sve ambiciozniji saveznici su u tom kontekstu pod gigantskim znakom pitanja, tako da će nova administracija imati kolosalan zadatak redefinisanja odnosa unutar transatlantske mreže uticaja. Takođe, Ramsfeldova podela na novu i staru Evropu je aktuelnija nego ikada, a tendencije ka sve većem jazu između ova dva pola dramatično dobijaju na brzini. Ključ da se proces prelaska shvatanja spoljne politike kroz liberalne jastrebovske aršine na proces nešto umerenije politike okrenute multipolarnosti okonča dobro po nas leži u tome da Tramp i njegova administracija prihvate činjenicu da svet više nije unipolaran, i da je saradnja umesto dosadašnjeg jezika nametanja conditio sine qua non opstanka sveta kakvog poznajemo. Vreme u kome živimo je vreme povratka značaja državne teritorije u fokus geostrateških promišljanja. U tom kontekstu je Obamina administracija načinila niz brzopletih agresivnih koraka, nakon kojih će Tramp biti prinuđen da vadi kestenje iz vatre. Trampovu uspešnost u vođenju spoljne politike diktiraće njegov odnos prema globalnim silama Rusiji i Kini, kao i prema regionalnim – Nemačkoj, Turskoj, Iranu i Indiji. Ukoliko se njegova politika u značajnoj meri promeni prema regionalnim silama koje Srbiji teže da kroje kapu, imamo čemu da se nadamo. Međutim, ključne odluke donosiće se na mestima gde dolazi do kontakata između koncentričnih krugova u višedimenzionalnom prostoru, i u odnosu na posledice koje iz tih kontakata neminovno proizilaze. Izvor: Novi Standard