Pravda

Piše: Aleksandar Pavić To su, kao što se sada vidi, gluposti. Normalni Srbi su samo bili protivnici agresivne američke politike koja je dovela do bombardovanja kako njihove tako i tuđih zemalja, u ime lažnih, navodno humanističkih ciljeva. Normalni Srbi su bili, i ostali, alergični na nepravdu, a još više na licemerje onih koji su, navodno iz idealističkih pobuda, uništavali ili unesrećivali čitave zemlje i narode, širom sveta. A oličenje tog licemerja, tog razvrata pod tankom maskom „ljubavi“, tog totalitarnog sekularizma pod još tanjom maskom „tolerancije“, bili su upravo Klintonovi, Bil i Hilari, i sva prateća bulumenta šaptača, opadača, savetnika, konsultanata, dodvarača, vazala, kupljenih intelektualaca, profesionalnih homoseksualista, plaćenih agenata, okorelih kriminalaca, terorista i zločinaca protiv čovečnosti. Zato su se normalni Srbi, zajedno sa svim drugim (istinski) normalnim svetom, toliko iskreno i otvoreno obradovali Trampovoj pobedi. Uprkos činjenici da je i sam Tramp propovednik politike „Amerika na prvom mestu“, koji obećava obnovu i dodatno jačanje njene vojske, koja, uprkos krizi, nije pala ispod nivoa supersile. Jer, ako se Amerika vrati sebi, ili bar onome što još uvek većinski misli da jeste, ona će biti snažna zemlja koja će i braniti i nastojati da širi svoje interese, ali koja više neće imati onu nepodnošljivu ambiciju da, pod pretnjom sile, ucena i masovnog ubijanja, tera i druge da liče na nju, da im nameće vrednosti. I to one izvitoperene. Globalističke. Klintonističke. Umesto toga, ona će biti, to je bar ambicija Trampa i onih koji su ga idejno ili instinktivno podržali i podržavaju, prva kapitalistička zemlja sveta, zemlja koja na tom polju diže lestvicu, koja se takmiči i tera druge da se takmiče, ali bez pretenzija da bude ičiji vaspitač. I to je sve što se traži. Srpsko radovanje tome znači da nemamo problem s tim, s tom takmičarskom postavkom. Uostalom, to smo već dokazali na mnogim drugim poljima. Ali imamo problem sa tom globalističkom postavkom, čiji je i Tramp protivnik, u kojoj je igra unapred nameštena u korist korporacija i transnacionalnog kapitala, a na uštrb nacionalnih ekonomija i interesa. Nemamo, dakle, problem sa američkim ekonomskim patriotom ili patriotizmom (pritom, ne moramo čak da budemo ni kapitalisti – ali moramo da onda ponudimo nešto bolje ili bar jednako dobro). Imamo problem sa a(nti)nacionalnim korporativno-finansijskim maroderima. I nama i Trampu je Soros smrtni neprijatelj. Već to je osnova za prijateljstvo – ako ništa drugo, a onda iz interesa. Naravno, radujemo se Trampovoj pobedi i zbog nade da će četvrtinu veka duga, neprirodna američka antisrpska politika da doživi svoj kraj. I za tu nadu ima osnova, kao što su mnogi već primetili. Tramp ne voli islamiste i teroriste, ne voli kriminalce, ne voli ekstremiste. Ne voli Mila Đukanovića, niti narko-državu „Kosovo“. Želi dobre odnose sa Rusijom. To su već ozbiljne osnove za saradnju. Naravno, moramo da budemo svesni, o čemu su već drugi pisali, da nam ništa neće doći na tacni, niti se desiti samo od sebe. Tramp je pragmatični biznismen na prvom mestu. I imaće svoje prioritete. Na prvom mestu domaće. A imaće i drugih na međunarodnoj sceni. Prema tome, naši interesi treba da se predstave na lucidan, jednostavan i probitačan način, tako da potreba za sinergijom bude očigledna. Jer, nažalost, tokom poslednjih četvrt veka, američka neokon/neoliberalna diplomatija napravila je sistem antisrpskih savezništava u regionu, i nije lako to raskinuti tek tako. Niko se, bez preke potrebe, ne lišava saveznika jednostrano, čak i loših. Ali mi to nećemo i ne treba u ovoj fazi ni da tražimo. Dovoljno je, za početak, da nađemo par zajedničkih stvari oko kojih odmah možemo da se dogovorimo i sudelujemo. Možda je, zajedno sa Republikom Srpskom i u sinergiji sa Rusijom, najlakše dogovoriti se oko organizovanja istinske zajedničke borbe protiv terorizma i islamističkog ekstremizma. Počistiti sva terorističko-vehabijska gnezda u BiH, sve paradžemate. Politički pritegnuti Bakira Izetbegovića i sve koji imaju veze sa ekstremnim islamistima, uz javnu podršku istinski umerenim muslimanima poput npr. Fikreta Abdića. Paralelno s tim, uskratiti podršku daljem postojanju kancelarije Visokog predstavnika i, uopšte, svim političkim projektima nasilne centralizacije BiH, sa ciljem povlačenja stranaca iz svih državnih institucija. To je nešto što bi Tramp i suverenisti oko njega umeli da razumeju. Što se tiče Kosova i Metohije, treba da zahtevamo povlačenje priznanja te narko-terorističke tvorevine i vraćanje na Rezoluciju 1244. Naravno, za to kredibilitet teško da mogu da imaju nosioci Briselskog sporazuma. Ali to treba da nam bude zahtev, da tražimo ono što nam je nezakonito oteto. Pa neka nam iz Vašingtona kažu zašto to (ne)mogu da učine. Sa biznismenima se tako razgovara, i oni to jedino i cene – traženje svoga, bez uvijanja. Možda će nam, iako deklarisani kritičari NATO agresije na SRJ 1999. godine, reći u četiri oka da, mada imaju razumevanja za naš zahtev, oni to, bar trenutno, nisu u stanju da isporuče. Neću da kažem verovatno, već samo možda, jer od njih treba tražiti da ostanu dosledni svojim stavovima, pogotovo imajući u vidu kriminalnu, zločinačku, terorističku družinu koja trenutno stoluje u Prištini, za koju su prvenstveno odgovorne upravo SAD. Ali, ako baš ne mogu i imaju dovoljno ubedljiv razlog za to, onda i tu treba da nađemo tačke oko kojih možemo da se složimo: povratak svih izbeglica, hitna degetoizacija srpskog stanovništva (sa naglaskom na njegov hrišćanski identitet), borba protiv kriminala, terorizma i ekstremizma, ali i protiv ozakonjenja nelegalne imigracije iz Albanije. I, naravno, dosledno sprovođenje 1244, uključujući i isticanje zahteva za povratak naših snaga bezbednosti na KiM, kao sugaranta, zajedno sa snagama KFOR-a, bezbednosti i antiterorističke borbe. Za početak, bar na severu KiM. Pogotovo u svetlu postojanja tzv. bezbednosnih snaga kosova, čije postojanje treba na svakom koraku da osporavamo. Treba takođe da tražimo prestanak finansiranja lokalnih NVO od strane Nacionalne zadužbine za demokratiju, IRI, NDI, USAID-a i drugih institucija koje se finansiraju iz američkog državnog budžeta. Uz, naravno, prestanak mešanja američkog diplomatskog osoblja u bilo koju unutrašnju stvar zemlje. Ovi zahtevi su stvar nacionalnog samopoštovanja, i pravi nacionalisti će ih ceniti, šta god o njima mislili. Treba da tražimo pritisak na Hrvatsku da prestane da ometa povratak izbeglica i, uopšte, da dekriminalizuje srpski narod. Da se iz SAD od Hrvatske konačno zahteva da se ponaša kao demokratska država, a ne potuljeni nastavljač NDH. Treba da tražimo i to da SAD uskrate podršku prijemu Crne Gore u NATO. Time se postiže nekoliko ciljeva od zajedničkog interesa: a) delegitimizacija kriminalnog Đukanovićevog režima kao nezaobilazan korak ka istinskoj demokratizaciji Crne Gore i započinjanju istinske borbe protiv svih oblika kriminala čiji je ona baza; b) gest dobre volje ka Rusiji, u širem kontekstu opšteg smanjenja napetosti, normalizacije rusko-američkih odnosa i građenja jedne nove neblokovske kontinentalne bezbednosne arhitekture „nedeljive bezbednosti“ kakvu odavno zagovara Rusija; v) smanjenje konfliktnog potencijala čitavog regiona radi zajedničkog koncentrisanja na borbu protiv terorizma, ekstremizma, kriminala i nelegalnih migracija. Uopšte, treba da tražimo postepenu deklintonizaciju američke politike prema Srbiji i celom prostoru bivše SFRJ – ispravljanje jednostranih poteza, deislamizaciju, dekriminalizaciju, dekolonizaciju, dosledni antiterorizam, odustajanje od antisrpske paradigme u celosti kao nesrećne istorijske anomalije, pri tome ističući legitimnost zahteva za odštetu koje bi imali pravo da pokrenemo, a o kojim bi u svakom slučaju želeli da razgovaramo. U svemu tome, treba jasno da stavimo do znanja da je Srbija principijelno otvorena za ravnopravnu saradnju i sa (tradicionalnom, odnosno normalnom, neglobalističkom) Amerikom i sa Rusijom, i da uopšte nije zainteresovana da bude predmet ili linija novog ili daljeg zaoštravanja na relaciji Istok-Zapad, uz puno razumevanje za tradicionalne istorijske veze i prirodne srpsko-ruske afinitete i srodnosti, koji su bar u ravni anglo-američkih. Na engleskom reč „trump“ ima nekoliko značenja. U obliku imenice može značiti adut, kec u rukavu, pouzdan ili poštovanja vredan čovek, ali i truba (instrument), dok u glagolskom obliku znači nadvladati, nadigrati, nadmudriti, pobediti. Smatra se da potiče od reči „trijumf“ (triumph). Neki će u ovome videti značaj, drugi samo slučajnosti. Ali, činjenica je da se radi o čoveku koji voli da pobeđuje i pobeđivao je, koji je svojim radom i rizikom stvorio ono što ima, koji nema ideološke predrasude koje se kose s našim, koji promoviše normalne vrednosti i s kojim se bar može razgovarati. Toga u Vašingtonu nije bilo četvrt veka. A na nama je da iskoristimo priliku. Trampovski. Samouvereno, otvoreno, nelicemerno, bez zazora, bez pravdanja. Zapravo srpski. Izvor: Fond strateške kulture