Pravda

- Sadržaj je u naslovu. Nisu to ni svi govori, ni intervjui, jer onda bi to bili tomovi. Odabrao sam neke tekstove, a neke ne u celini, za poslednjih 26 godina, počevši od onog najspornijeg intervjua magazinu "Start" 1989. godine kada još nisam bio u politici, i kada sam, kažu, bio jedan od barjaktara srpskog ekstremnog nacionalizma. Da vidimo da li su ti stavovi baš takvi, i ako jesu da se vidi dalji razvojni put Bore Šnajdera, i moj razvojni put, i osnivanje stranke, i ta neprekinuta nit cilja za koji se stranka borila, i podnosila najveće žrtve od svih stranaka u Srbiji.

U knjizi podsećate čitaoca na ono što je suština i neprekidna nit vašeg političkog i književnog rada od 1990. do danas. A šta je to zapravo? - Devedesete smo kazali Srbija u Evropi, Srbija na Zapadu. Kasnije smo to dopunjavali sa Srbija bezuslovno u NATO, da bismo to saželi posle 2000. godine u Brisel preko Vašingtona, u Evropsku uniju preko NATO alijanse, i od tog svog strateškog cilja Srbija na Zapadu, do Srbije koja bi bila postavljena na svoje prekomunističke temelje. Pa do Srbije očišćene od nečega što nije taknuto i što vlada Srbijom neprekinuto do dana današnjeg, a to su te komunističke tajne službe bezbednosti, koje ne daju Srbiji da se oslobodi, i da krene u budućnost. Rekli ste da je danas ista situacija kao pre 26 godina, a ipak ste podržali premijera. Zašto? - Situacija je u mnogo čemu gora nego pre 25 godina, pa čak ni u vreme koje je prethodilo NATO bombardovanju Srbije. Nije se moglo zamisliti nešto ovako u srpskim medijima, da se ovako javno, kroz blato provlače ambasadori kojima smo ovde domaćini. Pre svega mislim na američkog ambasadora. Nema zemlje na svetu u kojoj se događa takva bruka sem Srbije, pa rečnik tabloida, u stvari rečnik službi koje stoje iza njih je nepodnošljiviji, krcatiji mržnjom i ludilom, beščašćem, nego što je to bilo pre 26 godina, a da ne zaboravimo da mi u Srbiji pre 26 godina nismo imali neke univerzitete za vaspitanje naroda, poput Farme, Parova. Podržao sam premijera iz dva razloga. Odlučno je rekao nekoliko stvari koje sam pozdravio. Koje su to stvari? - Da je u poslednjoj deceniji prošlog veka napravio velike greške. Napisao je on i autorske tekstove na tu temu, rekao je i priznao javno jednu veliku istinu, da nisu shvatili celu deceniju da je pao Berlinski zid i da se stvara nova Evropa, nova realnost u Evropi. Rekao je da razumne alternative Evropska unija i evropeizacija Srbije nemaju, i napokon, obećao je tvrdo da će u pećini zla da rasturi, da otključa vrata, da provetri i očisti službenu bezbednost, i da će da rasvetli njihove zločine, i da će to sve biti sudski procesuirano. Naravno, sve to što je bilo u skladu sa onim za šta se borim već trećinu ljudskog života podržao sam, normalno je bilo da ga podržim, nije bilo normalno da kažem, e sad pošto ti to hoćeš, što sam i ja do sada hteo, e sad to ja više neću.  Kako komentarišete trenutnu političku situaciju u Srbiji? - Ona je opasna, tragična. Je l' možete da zamislite da krenete iz Beograda i vozite prema Skoplju, a sve vreme tvrdite da vozite prema LJubljani. E, pa tako je to u Srbiji. Premijer, i još dva tri ministra govore o Evropi, a sva mašinerija, propaganda, razni analitičari i mediji, koji su iz neobjašnjivih razloga premijerovi miljenici bombarduju taj put premijera prema Briselu. Dolazite pred jedan cilj, jer pitanje je kako je moguće voditi zemlju u Evropu, a svu državnu artiljeriju i propagandu usmeriti protiv Evrope. Odbijati narod protiv Evrope, vaspitavati narod na mržnju prema Evropi, prema Zapadu, prema Americi, a istovremeno govoriti da je to najrazumniji put da se pridružimo tim državama koje tako beskrajno mrzimo, odnosno propagiramo mržnju prema njima. Od one moje strategije Brisel preko Vašingtona došli smo sada do gotovo jedne neverovatne strategije, da idemo u Moskvu preko Brisela. A to ne može. Platićemo preskupu cenu ako se ovo ne prekine.   Gde bi bila Srbija da je krenula drugim putem 9. marta? - Mi smo tada uspeli da srušimo oslonac Miloševićevog režima. To je je bio cilj. Srušili smo bili i Vladu, jer ministar policije u svakom totalitarnom sistemu je zapravo centar Vlade. Jedno tri meseca bilo je proleće u Srbiji, i medijsko, ali Milošević je iskoristio to kao jedan glas Srbije protiv rata, protiv razbijanja zemlje, a to je dominiralo 9. marta, kao nada, kao zahtev, da preokrene najcrnji nacionalizam, i da nas uvede u krvave ratove i razbijanje Jugoslavije. Nismo mi 9. marta mogli da postignemo više. Ne zaboravite da se sve što je bilo protiv Miloševića okupilo u Beogradu, ali se nije moglo. Propustili smo istorijsku priliku posle tromesečnih demonstracija pre 20 godina. Tada smo ga pobedili. Tada se sva Srbija digla na ustanak zbog pokradenih izbora, Milošević je nateran da prizna, da se osramoti da je pokrao izbore. Da nije došlo do izdaje, da je ispoštovan koalicioni sporazum najbolje koalicije ikada ovde stvorene, o zajedničkom nastupu SPO, DS i GSS na parlamentarnim i predsedničkim izborima '97. godine, Milošević bi bio potučen, mi bismo osvojili većinu u Skupštini, imali bismo premijera, imali bismo predsednika parlamenta. Verovatno bih i ja uspeo da pobedim, bez obzira na veliku mržnju jednog dela naroda koju su službe i Miloševićev režim posejali prema meni, verovatno bih i ja uspeo da budem predsednik. To je bila istorijska šansa. Nikakvog rata na Kosovu ne bi bilo, bombardovanja, i Srbija bi danas bila uveliko i u Evropskoj uniji i u NATO Alijansi.  Ko je kriv? - Kriv je onaj koji je rušio izbore. To nije bio SPO. Mislio sam napokon da ta sila koja je terala Đinđića da rasturi koaliciju neće uspeti u tome. Nažalost, objavili su bojkot izbora, pobede, i SPO je sam trčao trku. Da smo bili zajedno potukli bismo i Miloševića, i njegovu desnu ruku - Šešelja.  Gde je SPO danas, a gde je trebalo da bude? Ko je kriv za pad SPO? - Gde i Srbija. U nevoljama najvećim. Umesto one Srbije u Evropi, mi imamo Srbiju u kojoj mogu čuda da se dese, i to ona najtragičnija, i da postanemo neka vrsta Sirije, jer mnogi vektori vode u tom, najtragičnijem smeru. Zemlja sa svih strana opkoljena zemljama Evropske unije i NATO alijanse tu Evropsku uniju proglašava neprijateljem, a raste cunami o vojnom savezu sa Rusijom, čak i o pristupanju toj ekonomskoj  evroazijskoj uniji, sa kojom nemamo nikakvog dodira, i sa kojom su nam poslovi manji nego samo sa Kosovom, ali narasta jedna plima. E, pa tu je i SPO. Na pad su uticali i drugi faktori, zločini režima, nekoliko atentata i pokušaja da se meni skine glava, pri čemu su ubijani meni najbliži ljudi. Ja sam formirao DOS posle svega, a onda je usledilo izbacivanje SPO iz DOS uoči odlučujuće bitke. U jednom naivnom uverenju, mislio sam da će Legija i zemunski klan zameniti ulogu SPO, da će rušiti Miloševića uz pomoć čelnika tog terorističkog režima najvećih ubica i kriminalaca, i tako je postradao Srpski pokret obnove. Ko je izdao Vuka Draškovića? A, ko je izdao Vuka Draškovića? Sve se to na kraju svelo na nesreću Srbije. Raspoloženje u Srbiji, prema Evropi, prema Zapadu je mnogo bilo veće u poslednjoj deceniji prošlog veka, i posle NATO bombardovanja, i posle gubitka Kosova, nego što je danas. Ali, 16 godina se narod truje i oslepljuje. Kakva je trenutna uloga Šešelja na političkoj sceni Srbije? - E, pa to svako u Srbiji vidi. Nepromenjena je slika. Mi smo se razišli oko strateškog pitanja. On je tvrdio da se Srbija brani u Kninu, i sa SPO mora da podrži Miloševića,  a ja sam tvrdio da se Knin brani u Srbiji, i da SPO svim snagama mora da ruši Slobodana Miloševića. Čuo sam da sada pevaju pesmu u njegovoj partiji "Ka Evropi spuštena je rampa, srpskom rukom od Donalda Trampa". To su besmislice koje truju narod. Do juče si prodavao Srbima priču da je Amerika najveći neprijatelj našeg naroda, kleo je, vodio celu kampanju da nestane Amerika i Evropa, a preko noći si se okrenuo njima. Pa, promenila se vlast. - Promenila se vlast, ali samo se idiotima može prodavati priča da je Donald Tramp najveći neprijatelj Amerike, prijatelj Srbije, da će nam vratiti Kosovo, Republiku Srpsku, Crnu Goru, uništiti Evropsku uniju, da će rasturiti do temelja NATO, i na kraju, da će ispuniti najveću želju Srba - uništiti Ameriku. To da priča neki pijanac u kafani, pa da se i nasmejete, ali kad to srpski analitičari pričaju, kad to čitate, onda se zabrinete za mentalno stanje i tih koji to pričaju, i onih koji u to počinju da veruju.  Kako komentarišete pobedu Donalda Trampa, i kao će i da li će se njegova pobeda odraziti na odnose Srbije i SAD? - Možda će posredno uticati. Ja sam priželjkivao njegovu pobedu, jer je on sam izrekao neke stvari koje sam podržavao, da nije Rusija strateški neprijatelj Americi, i obrnuto, da treba činiti sve da se izbegne apokalipsa, odnosno vojni sukob Rusije i Amerike. Ja se nadam da će se to i desiti. Pribojavao sam se da bi pobedom Hilari Klinton ta crvena linija užasa mogla da bude pređena, a možda i grešim. Možda bi Hilari u ustupcima sa Putinom išla dalje, jer nije bila opterećena da je njegov Trojanski konj, a demokrate su Trampa optuživali da je Trojanski konj Vladimira Putina. Mada, on nije ni demantovao, ni potvrđivao. Kako će Srbija pamtiti Slobodana Miloševića? - On i njegov režim srušili su srpski 20. vek. Na kraju 20. veka su izgubili Prvi balkanski, Drugi balkanski i Veliki rat, koji je dobila vojska. Izgubili smo trećinu stanovništva, gotovo polovinu muških glava, postali smo narod čije ime u svetu je izgovarano kao ime novih Spartanaca.  Đinđića? - On je ličnost koja je učinila mnogo 90 - ih u otporu. Svemu tome, bez obzira na pragmatičnost, koja je, kažu, legitimna u politici. Ja nisam bio pragmatičan i to me je često skupo koštalo. Nikada nisam hteo da podržim Karadžića, nisam išao na Pale, ali mislim da je njegova greška koja ga je stajala glave, i Srbiju, ona koja je počinjena 5. oktobra, kada je sklopljen dil sa đavolom, da Legija, crvene beretke, sav taj temelj razbojničkog režima izdaju svog vrhovnog komandanta, a da sa njima, za nagradu preda Srbiju. Pa je 5. oktobra ostvarena virtuelna pobeda demokratske Srbije, pao je samo šiljak zla piramide, a ona je ostala netaknuta, i ona je na kraju skinula glavu Zoranu Đinđiću. Koštunicu? Možda je apsurdno, ali... U njegovo vreme ja sam bio ministar spoljnih poslova zajednice Srbija i Crna Gora. Tada je zvanično strateško opredeljenje i samo tada bilo evroatlanske integracije. Članstvo i u NATO Alijansi i u EU. Najveći priliv stranih investicija je bio tada. Dužan sam, međutim reći da je najveću zaslugu za takvu politiku imala Crna Gora. Oni su insistirali i vukli, pokušavajući da Srbiju izvuku iz krvavog Miloševićevog jezera. Na sve to su nevoljno u Srbiji pristajali, a bili su protiv toga. Kada su Crnogorci raspisali referendum, boga sam molio da se sačuva zajednica, iz sebičnih razloga, jer sam slutio da bi odlaskom Crne Gore brzo pale atlantske integracije, odrekli bismo se puta ka NATO Alijansi, i bačene u prašinu i evropske integracije. Odlaskom Crne Gore, Srbija ulazi u mračni tunel, u kojem neće biti crnogorskog fenjera, i to sam u knjizi naveo. I, u njemu smo.  Tadića? Imao je veliku priliku i propustio je. Naivno je i on verovao da može sa "give me five" rasturati zlo. Bez ikakve potrebe upustio se u avanturu odbrane onoga što smo izgubili, u avanturu očuvanja suvereniteta nad Kosovom, a nikakvog suvereniteta nad Kosovom nema. Milošević nam je iskopao kosovski grob, u ratu sa NATO, a onda je i Boris Tadić prihvatio jednu politiku da celu Srbiju gura u taj kosovski grob, uz rizik da izgubimo Srbiju.  Od 2004. godine stoji u fiokama zahtev SPO da se otvore tajni dosijei tih službi zla, sve srpske vlade su to odbijale, a onda je on prihvatio uz jedan kompromis. Da se zatamne i učine nevidljivim kad se otvore dosijei, imena svih nalagodavaca, svih zločina od 44. pa na ovamo, svih neposrednih izvršilaca, glavnih doušnika, krivih za toliko smrti i nesreće ljudi po Srbiji, i da bude čitljivo tek 2065. SPO je to odbio. Ko je za vas najveće razočaranje u tzv. demokratskom bloku? - Da bi bilo razočaranja, mora da bude očaranja. Ne, nikada nisam bio očaran. Ko će ostaviti većeg traga u srpskoj politici - Đinđić ili Vučić? - Đinđić je već u poziciji čoveka o kojem će sa distance pričati istoričari, i hroničari. A, kako će Vučić završiti u istoriji, ja, i svi koji su živi, mislim da treba sačekati vreme kad ne budemo živi, jer je teško donositi sudove o ljudima koji mogu da ih demantuju. Da li će Srbija priznati status Kosova? - Srbija mora da prizna realnost, da Srbije na Kosovu nema. Nema je kao države, država vlada nekom teritorijom kada ima svoju sudsku, izvršnu vlast i kada ima vojsku i policiju na toj teritoriji, a ona nema ništa od toga. Nikakav znak suvereniteta državnog tamo nema već 16 godina, a piše u Ustavu da je Kosovo autonomna pokrajina u sastavu Srbije pod punim suverenitetom i piše da je naša granica na Prokletijama i vi to morate prihvatiti, u protivnom kršite Ustav.  Kada ćete se posvetiti samo književnosti? - Ne verujem da ću moći ikada da se posvetim samo književnosti, s obzirom da ću uvek morati politički na neke stvari da reagujem, tim pre što je u politici mnogo tragike i nesreće. Izvor: espreso.rs