Piše: Đoko Kesić Srbima se vratila stara- nova špijunska priča poznata u javnosti po slučaju general Perišić, jer Srbi su jednostavno zaljubljeni u špijunske priče i teorije zavere. Bez njih jednostavno ne mogu, i bez rakije, naravno.
U Višem sudu u Beogradu 2. novembra, posle četrnaest godina, počelo je obnovljeno suđenje generalu Momčilu Perišiću za špijunsku aferu "Romeo i Julija”. Suđenje je zatvoreno za javnost. Afera je svojevremeno krštena po Šekspirovim junacima, jer tako se zvao motel za tajne parove na Ibarskoj magistrali nedaleko od Beograda, gde je 11. marta 2002. godine uhapšen general Momčilo Perišić zajedno sa američkim obaveštajcem DŽonom Nejborom. NJih su, navodno, uhvatili na delu i uhapsili operativci Vojne obaveštajne službe pod komandog generala Ace Tomića, koji je u to vreme bio miljenik predsednika SRJ Vojislava Koštunice.
Čak i najprilježniji ljubitelji srpskog špijunskog žanra moraće da prekopavaju po sopstvenoj memoriji, ili da pozovu u pomoć Gugl, da se sete ko beše general Momčilo Perišić?
Da vam pomognemo:Građanin Momčilo Perišić možda je mogao da napravi uspešnu ili briljantnu karijeru da u svom životu nije napravio dve fatalne greške: dva puta se pogrešno zaposlio. Prvi put kad je upisao Vojnu akademiju, i drugi put kad je kao član DOS ušao u politiku krajem devedesetih prošlog veka.
Mogao je možda da bude čuveni psiholog, psihijatar - što mu je sporedna vokacija. Ali nije. Tu diplomu je želeo i stekao je jer ga je uniforma žuljala, dakle nije slušao niti sledio svoju podsvest. Smetala mu je uniforma samo što to nije hteo sebi da prizna. Reći ćete, pa on je dogurao do generalskog čina, bio načelnik generalštaba Vojske Jugoslavije. Dobri poznavaoci tadašnjih prilika u Vojsci Jugoslavije reći će da je on napredovao kao Miloševićeva uzdanica, ali i da mu je kao vojniku velikog formata nedostajala čvrstina, odrešitost, sigurnost i samostalnost. Reći će nije on nikad bio to što mu zvanje i čin govore.
U politiku je ušao posle 1998. Smenjen je s dužnosti prvog oficira VJ, posle Petooktobarskog prevrata postao je potpredsednik Vlade Srbije u Đinđićevom kabinetu, bio je zadužen za bezbednost. Da mu je i to bilo pogrešno zaposlenje dokaz je špijunska afera koju su mu napakovali, ali i još neka saznanja. Recimo, jedan naš poznati kolega danas urednik jedne TV kuće, pričao je kako mu je potpredsednik Vlade Perišić došao jednog dana i tražio da ga on kandiduje za predsednika Srbije. “Mene će podržati Amerikanci, kako da se kandidujem”? Jednostavno, odgovorio je novinar, raspišu se izbori i vi se kandidujete.
Ali vratimo se špijunskoj priči. Dakle 11. marta uveče 2002. u pomenut motel upadaju specijalci bezbednosne agencije VJ i hapse potpredsednika Vlade Srbije Momčila Perišića i američkog obaveštajca DŽona Nejbora. Vojno tužilaštvo traži da se uhapšeni zadrže u vojnom istražnom zatvoru, jer je navodno Perišić Amerikancu dostavljao poverljive podatke od ozbiljnog vojno bezbednosnog interesa. Perišić se poziva na imunitet, Nejbor ima status diplomate. Uhvaćeni su u trenutku kad je Nejbor navodno isplaćivao “Perišića u američkim dolarima za poverljiva dokumenta koja mu je Perišić upravo predao,” rečeno je u zvaničnom državnom saopštenju.
Puštaju ih posle nekoliko dana. Perišić će proći kroz politički linč svojih DOS kolega ali i političke javnosti. Sledeće godine odlazi u Hag, jer su ga Hrvati obeležili kao ratnog zočinca. Hag ga oslobađa, vraća se u Srbiju 2013.
Američki obaveštajac DŽon Nejbor nekoliko dana posle izlaska iz pritvora napušta Srbiju kao “persona non grata”. “Politika” sutradan objavljuje vest da je DŽon Nejbor poginuo u saobraćajnoj nesreći u Mađarskoj. To je valjda praksa ozbiljnih službi, raskrinkanog agenta proglasite mrtvim, date mu novi identitet, DŽon Nejbor pod nekim drugim imenom i danas radi svoj stari posao.
Kad su pušteni iz pritvora u martu 2002. Nejbor je izjavio da mu je vraćena torba u kojoj su bili neki drugi dokumenti, a ne oni koji su bili kad je torba oduzeta. Perišić je saopštio da je “sve namešteno i da dokumenti o kojima tužilaštvo priča da sam ih prodao možete naći na sajtu Haškog tribunala, ali postoje i druga tajna dokumenta koja su tajno predate Tribunalu”.
Dakle, u Beogradu pred Višim sudom počeo je obnovljeni process za pijunažu za generala Perišića, Miodraga Sekulića i Vladana Vlajkovića. Proces u kojem je od početka bilo nešto buđavo. To mi potvrđuje i visoki oficir bezbednosti bivše Vojske SRJ, penzionisan pre više godina, molio je da mu ime ne objavljujem. Evo šta nam je rekao:
“Nije bilo teško složiti sve te kockice i videti da je generalu Perišiću ceo slučaj namešten. Odradili su ga. Ko? Koliko ja znam deo Demokratske opozicije Srbije i Američka služba.
Pođimo od jednostavnih činjenica. General Perišić bio je zadužen za bezbednost u Vladi Zorana Đinđića. NJegovo zvanje imalo je veoma široka ovlašćenja, pa i to da se sastaje sa svim domaćim i inostranim bezbenosnim strukturama, razmenjuje mišljenja, prikuplja podatke, pa ih iznosi na sednicama Vlade kad se analiziraju bezbednosne procene, ili možda i krize. Što znači da je i sa američkim obaveštajcem DŽonom Nejborom mogao da se viđa, ne tajno po motelima i parkovima u noćnim satima, nego javno u svom kabinetu ili negde na ručku u restoranu da ih svi vide. Šta se dogodilo? General je namamljen u motel “Romeo i Julija”, slikali su ga i hvatili na delu. Perišića su odradili Amerikanci, žrtvovali su svog agenta Nejbora, a ispostavilo se ni njega nisu žrtvovali, čovek i dalje radi svoj posao. Zbog čega? Jednostavno Perišić je bio ceo život vojnik, bio je ranije blizak s Miloševićem, a dobar deo komandnog kadra Vojske Jugoslavije nije bio oduševljen Petim oktobrom i umešanošću Britanaca i Amerikanaca u tu ružičastu revoluciju. U Perišića jednostavno nisu imali poverenja, nisu mu verovali. A i DOS-u je smetala kruta vojnička logika.
Sama špijunska afera je smešna. Šta je to što Amerikanci nisu znali ili nisu mogli da doznaju o Srbiji? Pa njihovi i britanski agenti spremali su sve članove DOS u Mađarskoj, i sve u Srbiji bilo im je na dohvat ruke kao u samiški.
Potvrda ove američko - DOS-ovske strategije stigla je nepunu godinu ranije, ali nismo je prepoznali. Samo stotinu dana po formiranju Vlade Zorana Đinđića u samoj Vladi buknula je seksualna afera. Glavni junak velikog skandala bio je general Vuk Obradović, potpredsednik Vlade zadužen za istraživanje privrednih zloupotreba, criminal i korupciju, zapravo vezu tajkuna i političara. On je navodno seksualno nasrtao na saradnice u kabinetu, cepao im čarape u neobuzdanim napadima sopstvenog libida. Afera je obnarodovana 11. maja 2001. Portparol afere bio je Slobodan Orlić, potpredsednik Vukove Socijaldemokratije i bivši novinar Karićeve BK televizije. Glavne žrtve iz prve seksualne vatrene linije bile su takođe novinarke BK televizije, pa je u nekoj logici Bogoljub Karić bio optužen da je baš on pisao scenario seksualne afere. Vukovu Socijaldemokratiju žuta štampa je krstila kao Vukojebinu.
E sad da se bavimo logikom: Vuk Obradović je bio briljantan vojnik, postao je uzor mnogim mladim ljudima tih burnih vremena. Početkom 1992. obećao je roditeljima vojnika s fronta u Hrvatskoj da će im se deca za dva dana vratiti kućama. Kad to komanda JNA nije učinila on je podneo ostavku.
On je obrazovan, simpatičan, školovan, čovek kojeg je čekala blistava karijera. Nikad nije bio sklon alkoholu i ženskarenju, iz dobre i uspešne porodice, bio je momak o kojem su mnoge dame sanjale. On sad odjednom dobija napade ludila, napada najbliže saradnice, kao hoće da ih kara a one ne bi da mu daju. I to u kabinetu u Vladi Srbije, gde je svaka kancelarija, po prirodi stvari, pod video nadzorom.
Mnogim stvarima i događajima u slučajevima generala Obradovića i Perišića fali logika. I Obradovića su sklonili njegove kolege i tajkuni, nije im na tom mestu odgovarao pošten i istrajan čovek kakav je bio general Obradović. A to što general Perišić nije na vreme naučio ništa iz seksualnog slučaja generala Obradovića samo govori koliko se on po drugi put pogrešno zaposlio.
Zanimljiva analiza penzionisanog visokog bezbednosnog oficira naše Armije, a njegovom zaključku dodao bih pitanje: Kako niko među novinarima nije sledio ovu logiku koja je, verujem sasvim ispravna. Nije, jer novinarima i glavnim urednicima više odgovaraju špijunske i seksualne afere u visokom srpskom društvu, super je od Vlade Srbije napraviti bordel “Romeo i Julija, pa makar priče i bile ovako naivno montirane.
Te priče prodaju novine! Izvor: Pravda
