Pravda

Piše: Oleg Nemenski, vodeći naučni saradnik Ruskog instituta za strateška istraživanja Sve je manje povoda za optimizam, ali što je najvažnije - sve je manje jasno šta dalje. Privreda je posle ogromnog pada jedva živa, socijalna sfera je u teškoj krizi, infrastruktura je uništena, kredite više praktično ne daju, a rat slabog intenziteta u Donbasu je postao deo uobičajenog načina života. Zapadni pokrovitelji su razočarani i ponašaju se sve grublje, zaboravljajući da izraze čak i simboličnu podršku. A na čelo države-gazde, kojem je uz parole o nezavisnosti i predata Ukrajina, u januaru dolazi čovek koji prema njoj nema nikakve simpatije i koji je nastrojen da uspostavi partnerske odnose sa Rusijom. Ali, moglo je biti i gore: Ukrajina se nije sunovratila u pravi veliki građanski rat, vlast generalno drži situaciju pod kontrolom, nezadovoljstvo u društvu za sada nije poprimilo masovne radikalne oblike, potpuni defolt ipak nije proglašen. Ali, stvarnost se značajno razlikuje od onoga što je bilo pre samo tri godine. Ukrajina je tada bila kao lepotica za udaju: svi su je želeli, sa svih strana su dolazile primamljive ponude, podrška i zakletve u prijateljstvo. Nekima se već činilo da više ne treba brinuti o ekonomskom rastu - zemlja se nalazi u toliko povoljnom položaju, da može da živi i od političke samoprodaje, jer je svima toliko potrebna. Prošlo su samo tri godine, i odjednom se ispostavilo: privlačnost je negde nestala, a svi „udvarači“ su okrenuli glavu na drugu stranu. Ukrajina je ostala sama sa svojim problemima, nikom nije potrebna, samo je kude, i to sa svih strana. Evropa je već nekoliko puta bolno udarila Ukrajinu. Referendum u Holandiji protiv pridruživanja, odluka o izlasku Velike Britanije iz EU, večito odbijanje bezviznog prostora, mnogo neispunjenih kreditnih obećanja. Zona slobodne trgovine je počela da funkcioniše, ali se pretvorila u totalno razočarenje: cela zemlja bruji da su je ponovo prevarili. I istina, toliko su obećavali da će evropsko tržište dati snažan podsticaj razvoju privrede, a ispostavilo se da su uslovi po mnogo stavki postali još nepovoljniji i da do obećane kompenzacije za gubitak ruskog tržišta nije došlo. A sada još i problemi iz SAD. Pobeda Trampa, koje su se toliko plašili u Kijevu, uvela je celu Ukrajinu u stanje šoka. I stvar nije samo u tome što je on ravnodušan prema Ukrajini i što dopušta mogućnost da prizna da je Krim Rusija. Čak ni u tome što je definitivno skeptičan po pitanju celog programa jačanja „istočnog krila“ NATO i vojne podrške Ukrajini. Tramp oličava drugačiji model svetskog poretka. I to upravo onakav kakav predlaže i Moskva. Umesto sveta u kojem postoji jedan glavni gazda, koji rukovodi različitim integracionim strukturama i nastoji stalno da ih proširi, predlaže se svet sa velikim igračima koji se dogovaraju između sebe i koji jedni drugima priznaju određena prava. U prethodnom modelu uopšte nije bilo mesta za Rusiju - ona je posmatrana samo kao problem koji je potrebno rešiti, iliti uništiti. Takav poredak se idealno uklapao u predstavu o svetu koju je formirao ukrajinski nacionalizam, jer Rusija se u njemu vidi samo kao zlo, koje u principu nema pravo na postojanje. I što je najvažnije: Ukrajina koja se bori protiv svega ruskog imala je svetski značaj - ona je na „prvoj liniji fronta“ imala funkciju od svetskog značaja, izvršavala je zadatak svetskog hegemona. Ukrajina je živela prema složenom projektu sa primamljivom nagradom - da postane deo Evrope, a to znači „da živi kao u Francuskoj“. Od politike predsednika do tekstova u školskim udžbenicima. A šta sad - sve se otkazuje? Ako na čelo zemlje-hegemona dođe čovek koji želi da živi u drugom sistemu, to je stvar Amerike - ona može da bira. Ali, Ukrajina izbora nema. Ona jednostavno postaje nepotrebna, kao suvišni deo starog sistema kojem nema mesta u novom. To da veliki gazda može samo da odbaci svoju igračku i zaboravi na nju, nije bilo uzeto u obzir. Ima li mesta nadi u Evropu? Teško. Ukrajina je bila potrebna Nemačkoj kao veliko tržište koje bi moglo da ublaži negativne posledice početka funkcionisanja TTIP - transatlantske zone slobodne trgovine. Ali, sada će taj projekat, po svemu sudeći, postati neaktuelan, barem u doglednoj budućnosti. Pa ni sama Ukrajina više nije privlačno tržište, već teško bolesni parazit. Uostalom, Evropi ta zona nije ni bila potrebna, ona joj se sama protivila, tako da tamo nisu previše ožalošćeni po tom pitanju. Ali, šta da radi zemlja koja je samu sebe uništila računajući na taj projekat? Ispostavilo se da je nepotrebna, a nije najjasnije šta dalje raditi. Ceo Zapad postepeno počinje da shvata da je glavna ranija maksima politike prema Rusiji pogrešna. Ona je zvučala ovako: „Rusija je sa Ukrajinom imperija, a bez Ukrajine - drugorazredna država“. O tome je pisao ne samo Bžežinski, to su kao mantru ponavljali svi. I onda je došao eksperiment: Rusija je 2014. godine, izgleda, potpuno izgubila Ukrajinu, čak su i ekonomske veze sa njom bile uglavnom prekinute. I šta se dogodilo? Potpuno obrnuti efekat. NJena uloga u svetu je toliko porasla da tako uobičajena fraza sada zvuči kao obična glupost. A ako stvar nije u Ukrajini, kakve onda ima veze šta će biti sa tom samom Ukrajinom? Ispostavlja se da nije ona taj čuvar sandučića u kojem je snaga ruska. A to radikalno menja njen politički značaj. Čak su i u susednoj Poljskoj - postojanom „advokatu Ukrajine u Evropi“ - to shvatili i sa velikim razočarenjem priznali: uloga Ukrajina je bila suviše precenjena, to je bila greška. Poljski političari su se u tom smislu držali do kraja. A posle takvog zaključka sledi razočarenje i gubitak interesovanja. A onda još i Tramp... Šta je činiti Ukrajincima? Da se okrenu i dođu Rusiji uz izvinjenja u stilu „nečastivi nas zaveo“, kako je malo pre svoje pogibije predlagao Oles Buzina? Ne, društvo nije spremno za to - ni sada, ni u doglednoj budućnosti. Ali, nema ni drugih ideja, osim „da vidimo, da sačekamo, - možda odjednom postane bolje“. Nema čak ni popularnih vođa koje bi mogle nešto da predlože. I tako cela zemlja sedi i čeka. U stanju pogubljenosti. Izvor: fakti.org