Pravda

Piše: Rostislav Išćenko Kijev je dočekao treću godišnjicu drugog majdana apatičnim protestima obmanutih građana začuđenih zbog iznosa koje bi trebalo da uplate za komunalne usluge. Pritom, nije pokazana njihova naročita masovnost, organizovanost i svrha. I pored toga, vlast se plaši tih demonstranata više nego što je Janukovič strahovao zbog protesta u novembru i decembru 2013. Jer reči „treći majdan“ lebde u vazduhu, bučno pozivaju sa novinskih stranica, televizijskih ekrana i preko Interneta. O tome se šapuće u kuhinjama, na to upozorava ukrajinska Služba bezbednosti, neki sledbenici Porošenka izjavljuju da su spremni da oružanom silom potisnu govornike iako nisu direktno povezani sa strukturama sile. Mislim da „treći majdan“ nije moguć. Bez sumnje, u Kijevu je odavno pripremljen državni prevrat koji sada još jednom pokušava da realizuje jedna od brojnih političkih grupacija na čijem čelu je Julija Timošenko. Ostali su obamrli od spremnosti da u poslednjem momentu iskoče iza leđa Timošenkove i prisvoje njenu pobedu ili pak (ako Porošenku pođe za rukom da se ovaj put održi) da se pretvaraju da ništa slično nisu pomišljali. Svaki majdan koji je pobedio jeste državni prevrat. Međutim, svaki državni prevrat koji je pobedio nije majdan. Upravo zbog toga više od dve godine tvrdim da je sledeći državni prevrat u Kijevu sazreo još u trenutku kad je Porošenko položio zakletvu za predsednika i da se od leta 2014. prevrat može desiti svakog trenutka, ali da se ne može desiti u obliku majdana. To što se u Kijevu još čeka „treći majdan“ može se objasniti svojstvom ljudske psihe. Čovek uvek očekuje ono što se dešavalo i retko se dešava da shvati promene situacije koje ono što je bilo čine ponovo nemogućim. Janukovič se 2013. dobro pripremio za majdan u onom obliku u kojem ga je on video 2004-2005. i pripremao se samo da ostane da sedi duže od opozicije. On nije mogao da zamisli da će majdan sam krenuti na juriš na vladine zgrade i na kraju ga isterati iz Ulice Bankova iz Kijeva, iz Međugorja (rezidencija predsednika Ukrajine izvan grada) i iz zemlje. Isto tako, Porošenko, njegove pristalice, njegovi oponenti i većina posmatrača smatraju da će novi državni prevrat u Kijevu poprimiti otprilike iste one oblike kao i „drugi majdan“ (2013-2014). Ipak, to nije moguće. Za početak naglasimo da tehnologija majdana, pored ostalog, pretpostavlja obaveznu spoljnu podršku protesta. U ovom slučaju nije moguća spoljna podrška istupanja protiv Porošenka. Na ukrajinskom terenu igraju Rusija, EU i SAD. Svi oni, zbog različitih razloga, apsolutno nisu zainteresovani za destabilizaciju situacije u Ukrajini. U svetu postoje problemi mnogo važniji od ukrajinskog, a niko nema resurse od gume. Ukrajinski problem odložiće se za kasnije. Međutim, svrgavanje Porošenka i destabilizacija situacije u zemlji zahtevaće njeno rešenje ovde i sada. Pritom, niko ne zna kako da je reši, čak ni jedinstven pristup nije razrađen. Zbog toga u Moskvi, Briselu i Vašingtonu shvataju: ako se tako istupanje desi, Porošenko praktično nema šansi da se održi. Stoga i nastoje da ne forsiraju događaje i čak pomalo pomažu Porošenku – SAD mu preko MMF prebacuju milijardu dolara zbog siromaštva, Rusija šalje gas u Geničesk, dok EU izjavljuje da je spremna da im dozvoli „uslovno bezvizni“ režim. Spoljne sile sigurno neće podržavati pobunjenike, ali neće ni Porošenku poslati upomoć vojsku. Prema tome, spoljna intervencija je isključena. Međutim, spoljna podrška bilo kojem majdanu (obojenoj revoluciji) nije važna sama po sebi, već kao deo slagalice. Majdan je nenasilna revolucija. Spoljna umešanost blokira aktivnosti vlasti za njeno gušenje silom. U tome i jeste njegova uloga. Tamo gde se spoljna intervencija pokaže neefikasnom ne dobija se majdan, nego Tjenanmen, ili nešto fleksibilnija beloruska varijanta. Nenasilno svrgavanje vlasti koja je spremna da se suprotstavlja nije moguće. Inače, nisu uspešne samo tehnologije rasterivanja. Tehnologija „dužeg sedenja“ na majdanu, o koju se „sapleo“ Janukovič, bila je pre toga uspešno primenjena u Mađarskoj. U Budimpešti su demonstranti više od pola godine protestovali pred zgradom parlamenta. Vlada je mirno čekala da se oni umore i raziđu. Nema sumnje da je ukrajinska vlast spremna da se suprotstavlja, pa i oružanim putem. Ona je to više puta otvoreno izjavljivala. Takođe, nema sumnje da će spoljne sile vršiti pritisak na Porošenka i zahtevati da odustane od primene sile. One neće javno odobravati njegove postupke, ali isto tako neće ih ni osuđivati. To znači da u Kijevu a priori nije moguć nenasilni prevrat, kakav sam po sebi predstavlja majdan. Već godinu dana pokušavaju da ubede Porošenka da na ustavni način preda vlast, da pristane na prevremene parlamentarne a zatim i predsedničke izbore. Porošenko odbija. Nema razloga za očekivanje da će on promeniti svoj stav. Dakle, promena vlasti u Kijevu moguća je samo oružanim putem. Međutim, trebalo bi uzeti u obzir da su se tokom poslednje tri godine milioni cevi vatrenog oružja razišli po zemlji i našli u rukama stanovništva. Odnosno, sama činjenica svrgavanja Porošenka teško da može da prekine opiranje njegovih pristalica, kao i da garantuje odustajanje pobednika prevrata od razjašnjavanja međusobnih odnosa. Faktički, radi se o građanskom ratu koji počinje na teritoriji dela Ukrajine koji je pod kontrolom Kijeva. Pritom, ta faza građanskog rata gubi ideološki karakter (kakva je bila prva faza koja je lokalizovana na Donbasu). Rat za izbor budućnosti preliva se u rat za resurse neophodne za preživljavanje u sadašnjosti. To se može nazvati bilo kako samo ne majdanom. Termin „treći majdan“ koriste kijevski propagatori da bi potencijalni pučisti mogli da dobiju podršku stanovnika glavnog grada, koji su navikli da je majdan u redu i još ga smatraju gotovo legitimnim za promenu vlasti. Na kraju želim da istaknem da razmotreni ukrajinski slučaj odražava globalne tendencije. Obojene revolucije su iscrpene i teško da su moguće u budućnosti. Prvo, globalni igrači suviše su zauzeti postojećim problemima da bi se uključivali u dugotrajnu opsežnu borbu za organizovanje nenasilnog prevrata. Sem toga, karte su odavno otvorene i nema smisla imitirati neučestvovanje u „spontanom narodnom okupljanju“. Ako treba, običan klasični vojni ili dvorski prevrat mnogo je jeftiniji i efikasniji. Drugo, slabe zemlje sa nestabilnim vlastima već su „očišćene“ i razrušene. U ostalim državama vlasti su proučile narandžaste tehnologije i naučile da im se odupiru. Treće, konfrontacija liberalnog globalizma i tradicionalnih vrednosti u čitavom svetu otišla je toliko daleko, a strane u njemu dostigle toliku ogorčenost da ni u celini ni u pojedinačnom slučaju nije moguće govoriti o nenasilnom prevratu. Nasilje će sigurno biti primenjeno, pitanje je samo u tome na koga će uspeti da prebace odgovornost za prvu prolivenu krv. Dakle, ulazimo u novu geopolitičku epohu bez obojenih revolucija i, izgleda, bez Ukrajine. Izvor: fakti.org