Piše: Miroslav Lazanski Često je istina da što je laž veća, to je lakše uticati na javnost, laž toliko ubedljivo drska da je apsolutno nepojmljivo da se neko drznuo da je i izgovori. Najiskusniji politički profesionalci reći će da je ponekad neophodno ekonomisati istinom, kako bi se zaštitila bezbednost, moral ili proces brzog donošenja odluka. Naravno da se to veoma razlikuje od zasnivanja čitave strategije na temeljima od laži, prikazanih tako da stvore destruktivan skup uverenja kod sopstvenih građana, ili kod ciljane strane publike. Uoči, za vreme i posle rata oko Kosova, Zapad je koristio i još uvek koristi tehniku velike laži.
Zbog čega? Da bi se zaštitilo albansko stanovništvo na Kosovu? Iz humanitarnih razloga, kao što reče naš prijatelj Jens? Ako je humanost vapila 1999. godine, zar izbeglice iz Sijera Leonea, koje su bile više pogođene i bilo ih je više u ratu koji se tada vodio, nisu imale pravo na humanitarnu pomoć, ili „humanitarnu vojnu intervenciju“? Ili ljudi koju su tada stradavali u sudanskom građanskom ratu? Ili one desetine hiljada mrtvih, ranjenih i raseljenih u podjednako besmislenom ratu između Etiopije i Eritreje 1999. godine? Da ne spominjem milione avganistanskih izbeglica koje su oterane u Pakistan. Šta su to imali kosovski Albanci, koji su od 1929. godine iz ekonomskih razloga u velikom broju bežali iz Albanije na prostore tadašnje prosperitetne Srbije? Zbog čega veća samilost, milosrđe i humanost prema njima 1999. nego prema milionima mrtvih, raseljenih i terorisanih Ruandijaca u Africi? Otkud ovakva selektivnost i šta se krije iza nje?
Istina je prva žrtva svakog rata, u kosovskom 1999. bilo je zgražavajuće mnogo laži. Američki ministar odbrane Vilijem Koen je tvrdio „da su Srbi ubili 100.000 Kosovara“, britanski ministar DŽefri Hun je govorio „o 10.000 ubijenih Albanaca“, UN su iznele podatak „o 44.000 ubijenih Albanaca“. Šef španskog tima koji je stigao na Kosovo posle završetka borbenih operacija da bi obavio oko 2.000 obdukcija, pronašao je samo 187 tela, među kojima je bilo dosta žrtava bombardovanja NATO aviona. Tvrdilo se da je rudnik „Trepča” prepun leševa, a skoro da niti jedan tamo nije pronađen. I pored 34.000 NATO poletanja uništeno je samo 14 tenkova vojske SRJ.
Istina, zverstva su zverstva, bez obzira na broj. Ali kada se obavi konačna revizija, imam dva pitanja. Da li bi javnost na Zapadu tako spremno podržala agresiju na SRJ 1999. da broj albanskih žrtava nije toliko preuveličan? I koliko ubistava opravdavaju široku vojnu operaciju, koju je izveo NATO, ubijajući jedne civile zarad drugih civila, tj. pripadnika OVK? Sumnjam da iskrene odgovore na ta pitanja može da nam da naš prijatelj Jens Stoltenberg, iako se nekada igrao klikera na Kališu. Možda bi on to u nastupu iskrenosti i rekao, ali onda ode unosna fotelja u Briselu. No dobro, umesto pravog izvinjenja, koje kao generalni sekretar NATO-a duguje srpskoj javnosti, bolje je da agresiju iz 1999. više i ne spominje. Da prosto ekonomiše s istinom. Neću reći da je naš prijatelj Jens dvoličan, ali to nije nivo nekadašnjih norveških političara koji su imali hrabrosti da i pored članstva Norveške u NATO-u kažu neke istinite stvari. Godine 1987. u Oslu sam imao intervju sa tadašnjim ministrom odbrane Norveške Haroldom Holstom. Političar i ministar od integriteta. A trajao je Hladni rat između Zapada i Sovjetskog Saveza. Šta se to u međuvremenu dogodilo sa Norvežanima? Prema izveštaju SBS-a iz marta 1999. godine, oko 50 odsto anketiranih Amerikanaca ne zna da pronađe Kosovo na mapi, ali 54 odsto njih bilo je za to da američke trupe odu na Kosovo. Tvrdi se da Edmond Berk nikada nije rekao : „Jedina stvar koja je potrebna da bi cvetalo zlo jeste da dobri ljudi ne čine ništa.“ Pa dobro, neko je to rekao i bez obzira na autorstvo, to je tačno. Razlog zbog kojeg loši ljudi čine loše stvari jeste što to mogu. A razlozi što im je to moguće su brojni: novac kupuje kontrolu, najznačajniji mediji funkcionišu kao saučesnici, sedma sila je postala peta kolona, obični ljudi su u očima političara predodređeni da budu glupi i lenji. Hleb i igre bacaju u zasenak suštinu države. Da li smo se od nacije orlova pretvorili u jato ćurki? Izvor: Politika
