Uprkos tome, Montgomeri je odbio da odgovori na nekoliko pitanja za „Alo“ - šta se dešava u odnosima Mila Đukanovića i Aleksandra Vučića; da li je on tokom svog mandata koristio špijune; kako je dobijao informacije. Na pitanje: „Šta bi uopšte špijunima CIA bilo zanimljivo da saznaju o Srbiji?“, odgovorio je:
- Treba da prestanete da se toliko fokusirate na špijune. Svaku odgovornu ambasadu zanima da u potpunosti razume kako Srbija zaista funkcioniše i da shvati da li proces demokratske tranzicije napreduje, i ako ne, zašto ne.
U diplomatskoj praksi se do neke granice smatra normalnim da strana ambasada koristi špijune, a da zemlja domaćin na to žmuri. Šta se desilo, pa su Vučić i Stefanović izjavili da je Srbija pod napadom „stranih špijuna jedne velike zemlje“? Bilo je očigledno da misle na CIA?
- Apsolutno je normalno za zemlje čak i sa najboljim mogućim odnosima imaju zvanične obaveštajce u tim zemljama. To je neophodno, na primer, u borbi protiv terorizma. Verujem da to brine i vašu zemlju. Kao diplomata u penziji, ne znam za bilo kakve aktivnosti bilo koje strane zemlje koje vaši lideri pominju.
Prošle nedelje nađeno je oružje u blizini Vučićeve kuće. Ko bi imao interes da ga ubije?
- Svako ko želi haos, nestabilnost i konfuziju u Srbiji. Svako ko veruje da samo i jedino Vučić može da bude lepak koji drži Srbiju i ko to želi da promeni.
Srpski zvaničnici su nam između redova ponudili dve opcije ko „želi da ubije Vučića“: CIA i crnogorska mafija.
- SAD imaju izuzetno jak interes da podržavaju srsku vladu i njenu ulogu u stabilizaciji regiona. Niko ozbiljan u Americi, imajući u vidu sve robleme sa kojima se suočavamo širom sveta, ne bi sada dalje destabilizovao ovaj region. To je potpuna besmislica.
Šta mislite da je uzrok iznenadnog pogoršanja odnosa između SAD i Vučića?
- Ne bih rekao da su odnosi sa SAD uopšte pogoršani. Bar što se tiče američke percepcije. Zapravo, kreatori američke spoljne politike u SAD vide Srbiju i premijera Vučića kao verovatno glavnu garanciju stabilnosti u regionu.
Da li je normalno da se tokom žurki u Ambasadi SAD desi incident da se marinac pojavi sa fantomkom i uzvikuje: „Dole Vučić!“?
- Kada biste mi dali 10 strana, mogao bih da vam prepričam gomilu incidenata u kojima su učestvovali marinci u raznim ambasadama. Na primer, jedan naš marinac je zgazio pešaka i pobegao sa mesta nesreće. Drugi je izvršio samoubistvo u radno vreme. Neki su uhvaćeni kako se „bratime“ sa devojkama na ambasadorovom radnom stolu. Poenta je da su to uglavnom mladi ljudi, sami u stranoj zemlji. Koliko god se trudili da ih kontrolišete, oni nekako nađu način da naprave problem kao što je taj koji pominjete. Siguran sam da je, ako se takav incident dogodio, ambasador bio i besan i na mukama.
Da li bi Amerika volela da Vučić ode s vlasti?
- Kao što sam rekao, 100 odsto sam siguran da Amerika definitvno ne želi da Vučić ode. Upravo suprotno.
U redu, ali da li je normalno da jedan zvaničnik ambasade prisustvuje antivladinim protestima, kao što se desilo u slučaju protesta „Ne davimo Beograd“?
- Ne samo da je normalno, nego je i obaveza bilo koje ozbiljne ambasade da u potpunosti razume šta se dešava u jednoj zemlji. To svakako znači i da posmatramo proteste i demonstracije. Ono što ne bi bilo u redu je da neko aktivno učestvuje ili govori na takvom skupu. To je granična linija između posmatrača i učesnika.
Da li bi vas iznenadilo da saznate da zvanični ili nezvanični politički krugovi u SAD finansiraju proteste u slučaju „Savamala“, kao što neki tvrde?
- Amerika ima dugu istoriju podržavanja raznih nevladinih organizacija svuda po svetu. Verujemo da su takve organizacije, koje često izražavaju drugačije stavove od naših, važan faktor stabilnosti u izgradnji civilnog društva. Strašno je pogrešno ono što sada radi Putin, između ostalih, da pretpostavlja da samo zato što finansijski pomažemo neku organizaciju ona radi prema našim željama i interesima. Zapravo, bio bih veoma zabrinut da nas bilo koja nevladina organizacija kojoj smo pomogli pita za instrukcije ili oseća da mora da istakne neki stav.
Amerika ima i dugu istoriju rušenja vlada širom sveta. Vi lično učestvovali ste u rušenju Miloševića 2000. godine. Da li je takav scenario moguć danas?
- Apsolutno ne. Sada je situacija potpuno drugačija. Kao i sve zemlje, uključujući i Ameriku, i vi imate svoje nedostatke i izazove, ali nesumnjivo je da gradite demokratiju sa vladom koja želi da što pre uđete u EU. Meni se čini da kod vas nije problem preveliki američki interes u regionu, već premali.
Da, ali mnogi veruju da je pozadina najnovijih političkih potresa u Srbiji opiranje Srbije zahtevima Zapada da uvede sankcije Moskvi.
- Apsolutno ne. Ako ima bilo kakvih „potresa“, onda su oni u potpnosti generisani od strane domaćih faktora i zbog njihovih interesa.
Koja je onda uloga Putina na Balkanu?
- Prvo mi recite za šta se tačno Putin zalaže? Znamo koji su principi i filozofija EU i SAD. A šta Putin hoće? Čini mi se da on živi u 18. ili 19. veku, kada se država širila silom bez filozofske potpore, osim one da je „sila uvek u pravu“. To što Putin radi Srbiji je da daje sve od sebe da pogorša vaše odnose sa EU, a to radi tako što s vremena na vrema ističe i podstiče Srbiju da se identifikuje sa ruskom vojskom. Da vam zaista želi dobro, Putin bi se fokusirao na donacije, kao što to čini EU, ili na investicije. Ili makar na kulturne projekte.
Koliko još dugo Srbija može da balansira između EU i Rusije?
- Ovo nije Titovo vreme, vreme Hladnog rata, kada ste balansiranjem između dve sile mogli da izvučete koristi od obe. Jasno je da su odnosi Zapada i Rusije pogoršani i da su već došli do opasnog nivoa, ali najalarmantnije je to što obe strane vide onog drugog kao agresora i veruju da je odgovor na tu agresiju još jača akcija. Srbija rizikuje da bude ukleštena između te dve sile. Rizikuje da bude „kolateralna šteta“. Ne znam koliko još srpska vlada može da hoda po žici, a da ostane neozleđena.
Da li ste i dalje saradnik, to jeste prijatelj sa premijerom Aleksandrom Vučićem? Jeste li u kontaktu s njim?
- Kao što pretpostavljate, premijer je izuzetno zauzet i domaćim problemima i međunarodnim odnosima, tako da ga nisam viđao onoliko koliko bih voleo, ali ipak nađemo vremena da porazgovaramo.
Rekli ste u jednom intervjuu da je Amerika kriva za Đinđićevu smrt jer ga nije dovoljno zaštitila. Ko bi sada bio kriv ako bi se nešto desilo Vučiću?
- Osećao sam se delimično odgovornim za Đinđićevu smrt jer sam bio jedan od onih koji su ga konstantno pritiskali da preduzima nepopularne poteze kao što je slanje Srba u Hag. Napomenuo mi je više puta da je opasno to što radi, ali s pravom ili ne, to je bio prioritet moje vlade, a budući da sam bio ambasador, bio je i moj prioritet. Mnogi aktulno stanje porede sa 2003. godinom, kada je ubijen Zoran Đinđić. Vidite li vi neke sličnosti? - Ubistvo Đinđića označilo je kraj jednog perioda značajnog napredka Srbije i dovelo do desetogodišnje zamrlosti. Isto bi se desilo kada bi se to dogodilo Vučiću.
Kako ste pobedili rak? Koliko vas je to iskustvo promenilo?
Imao sam rak pluća trećeg A stepena, iako u životu nisam zapalio ni jednu jedinu cigaretu. Polovinu jednog plućnog krila i jedan limfni čvor su mi izvadili i išao sam na četiri ture hemoterapije. Šanse da preživim bile su, najblaže rečeno, male. Ali evo me, živ sam, bez raka već pet godina. Ali njegova senka nikad neće nestati. Morao sam da se suočim sa stvarnom mogućnošću da mi je ostalo vrlo malo života i kako ću da ga potrošim. Te me misli i dalje progranjaju i ponekad me slome. Posebno sada, kada se moj prijatelj suočava sa sličnom, možda i gorom situacijom.
Izvor: Alo
