Piše: Đoko Kesić O tome nismo razmišljali, mada je bilo ozbiljnih povoda, kad su antikomunisti optuživali komuniste da “Revolucija jede svoju decu”. Srbija je to radila i tada, a danas usavršila:Srbija svoju najobrazovaniju i najsposobniju decu tera od kuće - preko grane, a svoju slavnu, uspešnu i zaslužnu decu zaboravlja. Gubi ih negde usput. Srbi pamte samo mitove koji ih sele u Carstvo nebesko, zaboravlja stvarnost, tako je odavno zagubila svoj put za Mesto pod suncem.
Navedimo samo primere kojih se nasumice prisetimo. Šta smo znali o Milutinu Milankoviću pre nego ga je veliki svet počeo slaviti? On je umro skoro kao anoniman univerzitetski profesor u Beogradu 1957. Možda vam je živeo u komšiluku, sretali ste ga svaki dan- Za vas je bio samo iščašeni profesor, naglašeno introvertan. O Ivi Loli i njegovoj “devojci” Slobodi Trajković sve smo znali iako je ta ljubav izmišljena. O Ruđeru Boškoviću, Srbinu rimokatoličke vere, čovi koji je prvi među naučnicima počeo da priča o teoriji relativiteta, ako ste nešto čuli na našim univerzitetima nije imao ko da vam dopuni znanje.
Srbija dakle jede svoju današnju decu, a jela je i bivšu, uvek je imala dobar apetit. Kad se povede priča na ovu temu redovno se setim velikog i znamenitog Srbina Jovana Dobrače. Da li znate ko je bi taj gospodin? Malo ko da zna. Ima ulicu na Dorćolu. Jovan Dobrača je bio veoma uspešan trgovac iz Srbije, trgovao je u Austrougarskoj, Francuskoj, Rumuniji, kad su počele bune protiv Turaka početkom devetnaestog veka. Tek posle 1815. bio je ozbiljan bogatun.
A kad Miloš Obrenović zapali Drugi ustanak, Dobrača dođe do njega i svo svoje bogatstvo stavi na raspolaganje njemu i ustanicima, među kojima je bio slavljen kao dobrotvor ali i kao junak. Umro je 1937. u Srbiji kao puki siromah, uz nekakvu MIloševu siću od penzije i brojna društvena poniženja. Za majora Gavrilovića možda je poneko i čuo, niko ga nije poštovao i slavio. Za veliku Milunku Savić čuli ste tek pre dvadesetak godina, njeno mesto u srpskom obožavanju uzeo je i zaposeo Josip Kraš.
Ne bi bilo pristojno da se danas poredimo s slavnim precima, ali zato smo zadržali manir zaborava i poniženja. Da ne širimo mnogo. Na zadatu temu da se prisetimo samo kako smo sramotno ispratili predsednika Srbije i SRJ Slobodana Miloševića u Hag, a tek kako smo ga sahranili krišom od sveta i sebe samih, oni ga ubiše u Ševeningenu a mi ga ispratismo Svevišnjem tako što smo mu ga podmetnuli kao kukavičje jaje. Koliko smo ih samo tamo poslali, a vratiše ih u sanducima. Mi ni da zucnemo.
Ako smo već birali predsednike i premijere, šefove resora Državne bezbedosti, morali bi na adekvatan način da brinemo o njima. Gde je danas Milan Milutinović, predsednik Srbije koga je nasledio Boris Tadić? Da li Milutinović ima vozača, telohranitelja, stan, može li da živi od penzije? Brine li iko o tome? U slučaju Borisa Tadića, on je podstanar, seljaka se, stanodavci ga šutiraju levo desno . Da li to pripada čoveku koji je osam godina bio demokratski biran predsednik Srbije?
Ove priče su zapravo naša biografija, tamna strana Srbije koja ne poštuje ni prošlost ni budućnost, ako je ima? Šta radi i čime se bavi Zoran Lilić, bivši predsednik SRJ? Da li on i svi pomenuti dobijaju pozivnice za važne svečanosti, državne ceremonije, koktele?
Pravo lice Srbije je i priča o Saši Vukadinoviću, bivšem direktoru BIA. On je vodio Bezbednosno informativnu agenciju od 2008 do 2012. Podrazumeva se da je radio ozbiljan i odgovoran posao, do te visoke lestvice peo se korak po korak. Kad je odlazio s ove funkcije, Vukadinović je izjavio da je “BIA najorganizovanija institucija u zemlji”. I danas je bez posla. Zapravo bez posla je već duže vreme!
Zbog čega je Vukadinovićevo neradno stanje vredno priče? Možete li zamisliti bilo koju ozbiljnu zemlju koja će dozvoliti da njen bivši šef tajne policije završi na birou rada, da je neobezbeđen, da hvata zjale u nekom bircuzu i prebira po glavi – šta sad? Ko brine o mitskom šefu Resora državne bezbednosti Jovici Stanišiću osim haških krvnika? Da li se iko od državnih zvaničnika sreo s njim poslednjih godina, da li ga je neko pitao treba li neka pomoć? Ili bar ljudska reč? Niko. Gde su i šta rade, imaju li obezbeđenje, vozača i pristojna primanja bivši šefovi BIA ( izvinite to je veoma važna funkcija u svakoj zemlji i svakom poretku) Goran Petrović, Andreja Savić, Miša Milićević...
Ozbiljne zemlje ovakve ljude zapošljavaju na neki adekvatan univerzitet gde predaju studentima neku oblast iz sfere bezbednosti. U Velikoj Britaniji recimo bivši šefovi MI6 ili MI7 imaju organizaciju G3 koja se bavi logistikom i konsaltingom za vlade ili ministre bilo koje zemlje sveta. Pouzdano znam da im posao obezbeđuju i britanski novinari koji službuju u Beogradu. Broz je za sve slične priče imao Savet federacije, svako od njih je imao svoju kancelariju, vozača, obezbeđenje.
Pa još:Ružica Đinđić, udovica streljanog premijera Zorana Đinđića je zaslugom Vojislava Koštunice dobila penziju koja joj pripada. A sam Koštunica, bez trunke državne pažnje tiska se u pedesetak kvadrata na Dorćolu. Ogromna većina Srba prezire političara Zorana Živkovića. Istina, on je na još neobjašnjen način unovčio svoj politički rad, ali i on je bio premijer Srbije! Da li se neko seća ko beše Mirko Cvetković ?
Ne bi bilo loše da Skupština Srbije donese zakon koji reguliše status bivših visokih državnih funkcionera, da se zna šta im pripada, da im definiše mesto i poziciju u društvu, kao i mesečna primanja koja se podrazumevaju. Srbija bi morala to da uradi, imali bi bar jedan razlog da poštujemo sebe. Ali Srbija vodi računa o perspektivnim i obećavajućim ljudskim potencijalima. U centru pažnje je Bogoljub Karić. Vraća se, može biti od koristi (političke) svojim bogatstvom, političkom strankom i svojom TV. Sve njegove krivice zastarele su. U tu perspektivu spade i izvesni gospodin s kupljenom diplomom, doskorašnji ministar Željko Sertić. On je postavljen za šefa Razvojne agencije Srbije. Ima kvalifikacije,bio je vlasnik dve private firme i plesne škole, koje su bankrotirale. Brojao je kamione u privatnoj firmi Dmitra Đurovića.
Sertić je veliki stručnjak za “Nano i Dado” tehnologiju, što bi rekao Velimir Ilić. U to se savršeno uklapaju šefovi Skupštinskih grupa prijateljstva Marijan Rističević za Vatikan, Dragomir Karić za Belorusiju, Milanka Karić za Kazahstan. Koliko ima tih Karića? Izvor: Pravda
