Pravda

Piše: Aleksandar Pavić Aktivnost je pogotovo grozničava kada je reč o Siriji, gde su višegodišnji napori da se uništi (još) jedna suverena zemlja, zada možda odlučujući udarac hrišćanstvu na Bliskom istoku, i uspostavi snažna teroristička platforma za projektovanje masovnih migracija, destabilizacije, smrti i ekstremizma prema Evropi i Centralnoj Aziji – u opasnosti da dožive neuspeh. Prema Vašington postu, poslednjih dana američki državni sekretar Keri preduzima ogromne napore ne bi li nekako ubedio Rusiju da „digne opsadu“ Alepa, odnosno da prestane da pomaže zakonitoj sirijskoj vojsci i njenim saveznicima da poraze islamiste i povrate kontrolu nad ovim strateški važnim gradom, nekadašnjim privrednim centrom Sirije. Naravno, kao i uvek, motivi intervencionista koji su i izazvali rat i prouzrokovali toliku ljudsku nesreću su, na prvom mestu, „humanitarni“ – treba „sprečiti patnje civila“ itd. But that’s not all. Još važnije od toga – mada se to, naravno, nikada neće izričito priznati – je da se nekako zaustavi naizgled neminovni poraz terorista i pobeda legalnih vlasti u Damasku. A opasnost od toga je još veća zbog, nije teško pogoditi, Trampove pobede na predsedničkim izborima u SAD. Odnosno, prema Vašington postu, „postoji šansa da će novi predsednik postignuti drugačiji sporazum sa Moskvom, koji će podrazumevati američko napuštanje sirijske opozicije i čvrsto stavljanje na stranu diktatora Bašara al-Asada“. Pokazatelji su, za „ratnike-humaniste“, alarmantni: „Strahovanja u vezi Trampovog plana za Siriju su porasla prošle sedmice kada je Vol strit žurnal objavio da se Donald Tramp u oktobru sastao u Parizu sa predstavnicima sirijske opozicije koju podržavaju Asad i Rusija. Donald Tramp je prošle sedmice rekao NJujork tajmsu da ima ‘neke vrlo snažne ideje u vezi Sirije’. On je sa Putinom razgovarao dva puta posle izbora o saradnji na Bliskom istoku“. A američko-ruska saradnja na Bliskom istoku – u stvari bilo gde – je poslednja stvar za koju poražene neokon-neoliberalne snage žele da čuju u ovako teškom trenutku, kada mir preti da izbije na više mesta na zemaljskoj kugli. Pošto ih je Putin nadigrao u Siriji, uspostavivši faktičku zonu zabranjenog leta za zapadnu avijaciju – osim kada Moskva reši da, iz pragmatičnih razloga, zažmuri – neokon-neolib jastrebovi znaju da ne mogu da vojno spreče pobedu legalnih Asadovih snaga, bez opasnosti od izazivanja šireg, možda i svetskog rata. Zato pokušavaju da se koriste svakakvim smicalicama – od neutemeljenih optužbi za „ratne zločine“, „ubijanje žena i dece“, „korišćenja zabranjenog oružja“, pa sve do trenutnih Kerijevih napora da nekako izdejstvuje obustavu opsade Alepa u zamenu za (konačno) razdvajanje „umerenih“ opozicionara od terorista – nečega što Amerikanci mesecima nisu uspevali (tj. nisu hteli) da sprovedu. Nešto slično zapadnim receptima iz 1990-ih, kada su čestim lažnim primirjima usporavali ili zaustavljali napredovanje superiornih srpskih snaga u BiH i Srpskoj Krajini, kupujući vreme za svoje saveznike. Ali teško da će se Rusi spotaknuti o isti kamen. Pogotovo je teško, lamentira novinar Vašington posta, sada naterati Ruse da sklope sporazum, posle Trampove pobede: „Mogućnost izbora Hilari Klinton za predsednika davala je Keriju određenu diplomatsku polugu, jer se od nje očekivalo da će da vodi ratoborniju politiku prema Siriji, kažu zvaničnici. Taj zrak nade je praktično nestao kada je Donald Tramp pobedio na izborima. Zašto bi Moskva sklapala sporazum sa Kerijem kada Vladimir Putin može da sačeka dva meseca i napravi sporazum sa Trampom, koji je vodio kampanju zasnovanu na obećanju da će sarađivati sa Rusijom? Čini se da se Tramp slaže sa Putinom da se sirijskoj opoziciji ne može verovati i da je Asadov ostanak na vlasti bolja alternativa“. Samo iz ovog citata, iz jednog od vodećih ratnohuškačkih medija američkog neokon-neolib establišmenta, dovoljno govori o važnosti Trampove pobede i koliko je ona pomrsila planove ove agresivne klike, kojoj su krv Jugoslavije, Iraka, Libije, Sirije, Ukrajine bile tek podsticaj. Naravno, nije samo Keri angažovan na frontu ublažavanja štete od Trampove pobede. Kako kaže glasnogovornik ruskog Ministarstva odbrane Igor Konašenkov, „oslobođenje civila (u Alepu – prim. aut) nije bio deo plana britanskog i francuskog MIP-a, Bundestaga, kao ni Stejt departmenta“, što je kao rezultat imalo pozive da se zbog toga uvedu dodatne sankcije Rusiji.Uz to, francuska diplomatija pokušava da dodatno dramatizuje situaciju, sazivajući novu sednicu Saveta bezbednosti o situaciji u Alepu za sredu uveče, radi „stvaranja uslova za okončanje sukoba i omogućavanje nesmetanog priliva humanitarne pomoći“.Kao i obično, „humanizmu“ francuskih globalista nema kraja – razume se, kada je reč o spasavanju terorista. Odnosno „svojih“ terorista. S druge strane, kako ističe ruski ambasador u UN Čurkin, mnogo gora humanitarna situacija – ona u Mosulu, gde su umešane zapadne sile, se ignoriše i sva pažnja usmerava na Alep. Uporedo sa ovim naporima, na „domaćem frontu“, odnosno u donjem domu američkog kongresa, šestoro neokon-neolib jastrebova je, koristeći se smicalicama putem kojih je suspendovana uobičajena procedura rasprave, uspelo da 15. novembra skoro neopaženo progura Rezoluciju 5732, koja poziva na „dodatno pooštravanje već oštrih sankcija protiv Sirije, razmatranje uvođenja ‘zone zabranjenog leta’ unutar Sirije i dodatne napore za krivično gonjenje sirijskih zvaničnika“. Razloge za neuobičajenu žurbu i proceduralnu hajdučiju je najplastičnije opisao poznati vašingtonski jastreb, demokratski kongresmen Eliot Engel, jedan od tvoraca Rezolucije: „Ne smemo više da odlažemo akciju u vezi Sirije… Ako ovaj zakon ne proguramo tokom sledećih nekoliko sedmica, vratićemo se na sam početak“. A zna se šta treba da se desi tokom sledećih nekoliko sedmica: inauguracija novog američkog predsednika, čiji je izbor i prouzrokovao ovu frku, ovaj strah od preokreta i mogućeg mira koji je zahvatio ceo globalistički establišment. Neće se oni predati, naravno, čak ni kad Tramp položi zakletvu, i ništa nije garantovano. Ali njihov strah je dovoljan znak da se nešto krupno, pozitivno desilo, i da je 99% svetske populacije dobilo još jednu šansu. Za početak, nije malo. Izvor: Fond strateške kulture