Pravda

Piše: Ante Tomić "A onda je Draža Mihailović zamotao čokoladu”, rekao bi na kraju oduševljeni Hrvat. Gledali ste celu reklamu. Kroz prozor kolibe od debala na rubu planinskog pašnjaka izletnik u čudu gleda kako životinje složno rade omiljenu poslasticu mališana. Izvorno na francuskom, a kasnije sinhroniziran na bezbrojne jezike, ovaj se šaljivi filmić prikazivao na valjda svim svetskim televizijama, s posebnim izdanjem samo za hrvatsko tržište. U hrvatskoj verziji izletnik je zalutao na Ravnoj Gori u zapadnoj Srbiji, a umesto krave, psa i dabra, čokoladu prave četnici, sve s kokardama na šajkačama i uglas pevajući: “Čiča Dražo, mole te devojke da nam pustiš na odsustvo momke”. Pop Momčilo Đujić meša kutlačom, ne mareći da mu pepeo s cigarete na rubu usana pada u lonac s mlekom i kakao puterom, nešto dalje Vojislav Šešelj pažljivo izliva vrelu smesu u kalupe, a na kraju proizvodne linije komandant ravnogorskog pokreta lično mota gotove čokoladne table u srebrenu foliju. “Gospodine đenerale, 'oćemo li da napravimo jednu pošiljku specijalno za hrvatsku decu?” pita Šešelj Dražu Mihailovića. “Da im karijesom totalno uništimo mlečne zubiće.” “Sa pirinčem”, predloži pop Đujić zlokobno. “Te su najgore.” “Jao! Jao! Koji ste vi gilipteri”, zavrti glavom tobože prekorno đeneral Draža. “Ajde, može! Čokolada sa pirinčem za male ustaše!” Sramotnim propustom osiguranja jedna je takva opasna četnička čokolada sa pirinčem u ponedeljak završila među paketima kojima je predsednica Kolinda Grabar Kitarović darivala dubrovačku decu i samo zahvaljujući budnosti oca stvar nije po zlu završila. Šareni je omot dečačiću istrgnut iz ruku u zadnjem trenutku, već kad je bio na rubu smrti. Da je siročić slučajno razmotao i halapljivo zagrizao, sad bi možda nepomičan i hladan ležao u malom belom sanduku pod betonskom pločom, a čitava bi zemlja neutešno ridala za nejakom žrtvom velikosrpske agresije. Takva zapanjujuća i sumanuta politička verovanja žive među Hrvatima, da gotovo pozavidite onima koji će poverovati kako čokolade prave životinje. Jer, zaista, oni koji će ozbiljno uzeti priču da je krava kuvala kakao puter i ljupki mrmot zamotao čokoladu duševno su nesumnjivo zdraviji, sto puta normalniji od onih što divlje histerišu zbog činjenice da je predsednica Grabar Kitarović deci podelila nekakve srpske slatkiše. Talas besa koji je prošao Hrvatskom zbog jedne čokolade sa pirinčem iz pogona subotičkog Pionira, a onda i predsedničino skrušeno priznanje da je pogrešila, meni deluju upravo halucinogeno. “Majko Božja, čime se vi to drogirate!?” šapnuo sam sam za sebe preneraženo, čitajući o ovome bizarnom slučaju. Ima trenutaka kad pomislim da bismo svi mi, koliko god nas ima, svih četiri i po miliona stanovnika ove neobične zemlje, morali svako jutro izaći ispred kuća, poslušno se postrojiti, a onda da prođe jedna debela bolničarka u belom ogrtaču i svakome na jezik spusti po jedan ljubičasti antipsihotik. Mislim, stvarno, u čemu je problem? Zašto je narod poživčanio, a predsednica s posebnim smislom za materinji jezik bila “iznimno razočarana”? Ko je činom darivanja srpske čokolade oštećen? Kome je učinjena nepravda? Hoće li možda sad demonstrirati i hrvatski proizvođači kakaovca, traktorima blokirati autoput gnevni da su se grane voćaka na domaćim plantažama obesile od zdravih, sočnih plodova jer da se s najvišeg mesta neodgovorno potiče uvoz jeftine, a nekvalitetne strane čokolade? Dosta sam siguran da nikoga ne bi ogorčilo, niti bi se Grabar Kitarović mucavo izvinjavala, da je na omotu slatkiša umesto logotipa subotičkog Pionira stajalo Nestle ili Milka, premda su međunarodne korporacije za hrvatsku konditorsku industriju neizmerno veća pretnja od srpske konkurencije. Ovo što se u Dubrovniku dogodilo nema zaista nikakvog ekonomnskog opravdanja, posredi je samo nacionalna mržnja, tako snažna i neobuzdana da bi je trebalo lečiti. Nije to, Bože dragi, sramota, viđali su sličnu stvar i drugde, psihijatrima je odavno poznat fenomen kad se neživim stvarima daju ljudske osobine, kad se poremećim nesrećnicima šporeti na drva cerekaju, toaletne školjke šapuću, kaputi pevaju, a čokolade sa pirinčem srbuju, ali uz trajnu terapiju, brižljivo doziranim lekovima, moguće je ozdraviti. Onda ćemo jednom, kad nam bude bolje, kad se podigne teška, gusta magla koja pritiska naše jadne mozgove, shvatiti kako je rat završio ima tome i ohoho godina, celi je jedan naraštaj otad stasao i nema nikakvog razloga da s nepomirljivom netrpeljivošću dočekujemo baš sve iz Srbije. Ako ne pratite poslovne vesti, trgovinski ugovori odavno su potpisani i duge kolone šlepera svakodnevno u oba smera prelaze granicu kod Bajakova. Posao se između naših dveju zemalja tako raširio i isprepleo da iza srpskog proizvoda katkad stoji hrvatski poduzetnik i obrnuto. Srbija i Bosna i Hercegovina su, valja naposletku i to primetiti, jedine dve zemlje u koje Hrvatska više izvozi nego što iz njih uvozi. Mnogi hrvatski proizvodi uspeh duguju činjenici da su stariji žitelji Srbije sentimentalno vezani za njih. Sa trgovačkih polica u Novom Sadu, Kragujevcu i Kruševcu uzimaju se Krašove napolitanke, Frankova kafa i Gavrilovićeva salama, umesto sličnih, pa možda i jeftinijih i boljih nemačkih ili holandskih napolitanki, kafa i salama, samo zato jer su na jezicima ostali ukusi iz davnih, jugoslovenskih vremena.  Izvor: Indeks.hr