Piše: Ivan Ristić U nekonsolidovanim društvima čije je tkivo nagriženo višedecenijskim autoritarnim vladavinama, unutrašnjim lomovima i ratovima, politika se posmatra individualno. To se radikalno razlikuje od višeg ili nižeg nivoa kolektivne svesti i percepcije zajedničkog interesa, koja karakteriše postojanije političke sisteme. Percepcija sebe u društvenom i političkom sistemu je od presudnog značaja za politički proizvod u vidu institucija, društvenih veza i karaktera odnosa koje dobijamo na kraju, pa ga je kao takvog neophodno posmatrati i analizirati posebno.
Individualni nivo posmatranja političke pozornice i sopstvene uloge u njoj karakterišu neobjektivnost, karakteristike ljudske prirode i priroda samog demokratski ustrojenog političkog sistema.
NEOBJEKTIVNOST
Svaka individua gotovo bez izuzetka o sebi misli da je moralno ispravna, kompetentna i da u materijalnom smislu zaslužuje više nego što ima. To je koren svake neobjektivnosti, koja nužno ima svoju refleksiju i u političkoj areni. Materijalne determinante poput životnog standarda, merila za napredovanje u karijeri, kao i elementarnog vrednovanja uloženog truda u odnosu na satisfakciju koja dolazi kao rezultat presudno zavise od neobjektivnosti kao jedne od ključnih ljudskih osobina relevantnih za politički spektar. Kako bi se neobjektivnost kao stanje stvari karakteristično za svako društvo kanalisalo u ispravnom smeru, najpre je potrebno definisati merila i kriterijume odozgo, odnosno od izvršne vlasti, i percepciju i prihvatanje istih odozdo, odnosno kroz obrazovni sistem. Razvijena od nerazvijenih društava pre svega razlikuje shvatanje i odnos prema napretku i izuzetnosti. Ujednačavanje nejednakih je politički popularno, ali na duži rok ne donosi nikakve rezultate, naprotiv. Destimulišući efekat uravnilovke kao ključnog obeležja dovodi do neefikasnosti kao neizbežnosti u svim sferama ljudskog delovanja. Metaforički rečeno, ujednačavanje funkcioniše kao negativni društveni teg koji teži da pojedinca koji se po svojim osobinama izdvaja povuče u prosečnost. Društvo koje, umesto uspeha i kompetitivnosti, forsira prosečnost i veštačko ujednačavanje u najgorem smislu te reči ničemu dobrom ne može da se nada. LJUDSKA PRIRODA LJudsku prirodu u političkom smislu karakterišu tri činjenice – da svako smatra da sistem mora da bude orijentisan prema njemu kao individui, da se niko ne zadovoljava prosekom, kao i da su pojedinci podložni manipulacijom u okviru mainstream-a. Svako smatra sebe centrom univerzuma, teži da oblikuje svet prema sebi u skladu sa svojim trenutnim dometom i mogućnostima, i smatra da bi svi događaji, procesi itd. trebalo da se podrede njemu. Kod prosečne osobe se to obično zasniva na težnji da se utiče na stavove najbližih sagovornika. Politički stavovi o često perifernim pitanjima doživljavaju se kao napadi na ličnost, što dovodi do ostrašćenosti i dalje deracionalizacije političkih događaja, sa neizbežnim dovođenjem dijaloga do apsurda. Takođe, karakteristika ljudske prirode je da se niko ne zadovoljava prosekom i svako pokušava da nađe način da iz njega iskorači na dostupne načine. Obrazovni sistem mora da stvori okruženje u kome nema mesta sujeti i u kome se svaki individualni uspeh posmatra kao posredni dobitak za sve. Suprotnost tome je komunistički sistem različitih varijanti neuspelih društvenih eksperimenata. Relikt da se bogatstvo ne može pošteno steći šteti društvenom konsenzusu i poverenju koje je ključ funkcionisanja ekonomskog sistema i postavljanja društva na trasu prosperiteta. Činjenica je da u svakom društvu postoje ljudi koji su do profita došli na sumnjive načine. To je posebno slučaj u tranzicionim društvima, poput našeg, koja su prošla nacionalizaciju, delimičnu denacionalizaciju, a sa nečim nalik industrijskoj revoluciji zakasnila gotovo vek i po. Međutim, kod nas se od toga pravi beskorisna mantra, koja zamagljuje mnoge realne društvene probleme. Na kraju, ljudskoj prirodi je prijemčivo ono što se agresivno nameće kao mainstream. Zbog toga različite negativne nuspojave globalizacije nalaze plodno tle i postepeno se transformišu u vesternizaciju kao njen pervertirani oblik. Ovakve pojave koje razaraju društveno tkivo na specifičan način proizilaze iz nerazumevanja civilizacijskih procesa od strane ljudi, čiji je uzrok prevaziđen obrazovni sistem, koji insistira na činjenicama, a ne na procesima, značaju identiteta i shvatanja društvenog okruženja. PRIRODA SISTEMA Osnovna karakteristika kapitalističkog sistema je da se nagrađuje ono što donosi novac, a da je kompleksne stvari potrebne društvu neophodno dotirati od strane države, poput zdravstvenih usluga, naučnih istraživanja i sl. To je jedan od sistemskih nedostataka kapitalizma, koji ne menja njegovu u načelu korisnu i efikasno prirodu. Takve nedostatke društvo mora da ispravi na jasno definisane načine i, ne manje važno, svima razumljive načine. Skandinavski sistemi su dobar primer idealnog nivoa prožimanja društvenog poverenja, solidarnosti, uz postojanost preduzetničkog duha i minimuma pritiska na efikasne ekonomske subjekte. Drugi važan sistemski faktor su zablude ljudi u pogledu njihovih osobina u odnosu na sistem. Zablude su da su ljudi jednaki i racionalni, na čemu insistiraju ekonomska i politička teorija. NJihovu prirodnu nejednakost nastalu rođenjem još većom čine razlike koje proizilaze iz nerazumevanja pravila i mogućnosti. U društvu, posebno sa ogromnim udelom slabo obrazovanih kao kod nas, nisu svima jasna pravila igre. Dve ključne karakteristike koje su obeležje svakog uspešnog sistema su alternativno mišljenje i poverenje. Alternativno mišljenje je osnov prosperiteta, razvoja, i otkrića. Zbog toga bi ga trebalo podsticati u pravilnom smeru i granicama koje se definišu u zavisnosti od karaktera sistema i cilja koji je zacrtan. U tom domenu je uloga pojedinca od neprocenjivog značaja. Vezivno tkivo svakog društva je poverenje, što takođe pokazuje primer prethodno navedenih skandinavskih zemalja. Kancer jednog društva je uverenje da se poštenje, rad i obrazovanje ne isplate, kao i a priori uverenje da je onaj ko ima više od proseka lopov. To razara tkivo društva i stvara pogodan teren za različite domaće i globalne mešetare. Urušen sistem vrednosti i osnovne institucije društva koje bi trebale da ga kreiraju ne funkcionišu. Od osobe kao društvenog bića svesnog kolektiviteta u kome se samoostvaruje kreiranjem potreba stvara se ekstremno individualistički konzumeristički rob, izolovan od bilo kakve vrste ideala, ideološke pripadnosti, pogleda na svet i sagledavanja šireg okruženja na realističan način. Ona kao takva ostaje fokusirana isključivo na materijalno bogaćenje na štetu svih ostalih. Skup atomizovanih pojedinaca takvog kalibra političke stranke ne posmatra kao organizacije okupljene oko sistema načela na kojima bi trebalo da počiva društvo, već kao interesne grupe koje im za kratko vreme mogu doneti profit. Kao krajnji proizvod takvog delanja imamo rezultat u vidu etatističkog i neefikasnog sistema sa zanemarljivom stopom razvoja i prosperiteta. Izvor: Novi Standard
