Pravda

Piše: Dušan Proroković Ali, gle čuda, u skadarlijskoj kafani su rešili da tako dočekuju nemačke turiste. Kuvar se pobunio i dobio otkaz. Brižni menadžer veli: njegovo je da kuva, a ne da izigrava muzičkog urednika. Pesma je, inače, ljubavna, napisao ju je učitelj iz Hamburga Hans Lajp, dok je bio vojnik tokom Prvog svetskog rata. Govori o njegovoj čežnji prema devojci koju je ostavio pred ulaskom u kasarnu. Prvi put je emitovana nesrećne 1939. godine i - logično - odmah je postala simbol mobilizacije nacističke vojske i motivacije njenih pripadnika. Posle okupacije Beograda, puštana je svake večeri u 21 čas i 55 minuta, tom numerom se završavao program. Posle Berlina, najčešće je emitovana baš iz srpske prestonice. Razlog je što se signal Radio Beograda prostirao čak do Mediterana, pa su nemački soldati mogli da je čuju daleko od svojih kuća. Nisam mogao da nađem potvrdu glasine da je streljanje civila u Pančevu aprila 1941. godine izvedeno dok se sa razglasa puštala ova pesma, mada mi to ne deluje neverovatno. Kuvar je to znao. Očigledno, nije bežao sa časova istorije. Za razliku od njega, menadžer kafane je izgleda čovek skromnog opšteg obrazovanja. Mogao je makar da odgleda "Balkan ekspres" i legendarnu scenu sa Tomom Zdravkovićem i nemačkim oficirima koji ga teraju da im peva "Lili Marlen". Ali, nije ovo priča o menadžeru, kuvaru i kafanskom repertoaru, već o stanju u našem društvu. Na društvenim mrežama je poprilično onih koji podržavaju menadžera. S komentarima tipa da su Nemci ovde došli da ostave pare, zašto da im ne sviramo šta traže. Ovaj vrhunac intelektualnih dometa pojedinih komentatora će svoj pun smisao dobiti uskoro, kada se u istoj Skadarliji počnu svirati Tompsonove pesme gostima iz Hrvatske. Oni su došli da plate, a što se malo čuje "Srbe na vrbe", kakve to veze sada ima. I ovakvi komentari i dočekivanje nemačkih turista uz "Lili Marlen" su logična posledica raspada svih moralnih vrednosti i dezorijentisanosti društva u celini. Kada je mišljenje starleta bitnije od stavova akademika, kada se više budžetskih para daje za "Egzit" nego za Maticu srpsku, kada nam u centru Beograda premijer Albanije drži lekcije o "nezavisnom Kosovu", a mi ga posle toga nazivamo "prijateljem Edijem", organizujemo mu zajedničku sednicu u Nišu i to opravdavamo "očekivanim investicijima", onda se drugačije ne može ni završiti nego ovako: zbog nekoliko stotina evra se zaboravljaju sve žrtve prethodne generacije. A žrtve su bile ogromne. I kada ih, konačno, sve zaboravimo, sačekaće nas veliko iznenađenje. Jer, tada ćemo pevati "Lili Marlen" za nekoliko desetina evra. Pašće nam cena. O stotinama ćemo samo sanjati. Zato što narod koji prestane da pamti, prestaje da bude narod. Kolektivno pamćenje je deo kulture jedne nacije, ono postaje deo tradicije, prema njemu se meri kakvi smo i koliki smo. Ako toga nema, nema ni naroda. Umesto njega, ostaje "siva masa" slabo povezanih individua, nesposobnih da odbrane bilo koji kolektivni interes. U takvim okolnostima, bez sposobnosti odbrane sopstvenih interesa, plate neće biti ovolike kolike su danas, već višestruko niže. Zakon o radu verovatno neće ni postojati, a o tome kako mogu izgledati zdravstvo, školstvo i javne usluge ne treba ni trošiti previše reči. Tada će se većina "onih" komentatora setiti kuvara. Međutim, biće kasno. Kada se jednom "izgubi narod", njegovo kolektivno pamćenje izbledi, a nacionalne ideje rastoče, potrebne su generacije da bi to ponovo stvorile. Zbog toga i konstatacija iz uvoda: u Tel Avivu bi i izvođač i naručilac pesme bili najverovatnije privedeni. Valjda su zato Jevreji napravili respektabilnu državu u nemogućim uslovima. A mi svoju i dalje ne možemo. Ili ipak možemo. Ono što je uradio kuvar je vredno divljenja i uliva optimizam. Živeo kuvar! Živela Srbija! Izvor: Večernje novosti