Sirijske snage, uz podršku Rusije, su postigle veliku pobedu u preokretu situacije rata, ali sukob je daleko od kraja. Pobunjenici i dalje kontrolišu značajne delove teritorije, naročito u Idlibu. Ta pokrajina predstavlja najveću geografsku oblast koja je trenutno u posedu opozicionih grupa, prvenstveno grupa Jabhat al-Nusra (novo ime, Jabhat Fatah al-Sham) i Jund al-Aksa.
Kako se stotine pobunjenika predaju i napuštaju pozicije u istočnom delu Alepa, sunitske ekstremističke grupe Ahrar al-Sham su napale šiitske enklave, Fuah i Kafraja, u Idlibu sa desetinama Grad raketa. Napad je prilično simboličan. Zapravo, pad Alepa je početak bitke za tu pokrajnu. Napadi označavaju kraj prethodnog sporazuma o prestanku neprijateljstva koji je postignut 2015. godine.
U narednoj fazi, Idlib će postati glavna destinacija i najvažniji cilj udruženih rusko-sirijskih vojnih operacija. Ova pokrajina je postala dom najvećeg broja pobunjeničkih pokreta, isključujući Islamsku državu.
Logično je pretpostaviti da ekstremističke grupe žele da zaplene ne-sunitske eklave i “očiste“ ih pre početka ofanzive za povratak pokrajine. Više od 20 hiljada militanata iz drugih delova Sirije se nedavno preselilo u Idlib, često koristeći primirje postignuto sa vladinim snagama. Oni zauzimaju pozicije da suzbiju očekivani napad.
Visoko pozicionirani anti-vladini pobunjenici su se takođe preselili u ovu pokrajinu da “upravljaju novom sirijskom državom.“
Prema rečima izvora pobunjenika, desetak bivših ID militanata – uključujući i tuniškog islamskog pravnika Bilal al-Šuvaš al-Tunisi i njegov pratioc Abu Dar al-Tunisi – su stigli u pokrajinu Idlib 6. decembra, nakon što su prešli granicu uz pomoć iz Turske. Bilal al-Šuvaš al-Tunisi i njegovi borci su se pridružili Jabhat Fateh al- Sham, grupi džahidasti sa vezama sa al-Kaidom.
Šeik Abdulah Muhamed al-Muhaisini, potparol Jaysh al-Fateh, kaže da stotine ID boraca napuštaju sirijske pobunjeničke redove jer kalifat stalno gubi teritoriju.
Ovi događaji ukazuju na to da postoje planovi da se Idlib pretvori u bojno polje da bi se stvorila paralelna sirijska država. A bitka za Idlib može početi pre nego što novoizabrani američki predsednik preuzme funkciju. Obamina administracija još insistira na ostvarenju cilja da se promeni režim u Siriji, gurajući SAD na ivicu sukoba sa Rusijom. Očigledno, Donald Tramp odbija ovu politiku.
Novoizabrani predsednik ima sasvim drugačiji pristup rešavanju sirijske krize. On smatra da će njegovoj administraciji glavni prioritet u Siriji biti da porazi Islamsku državu, pre nego da svrgne sirijskog predsednika Bašara al-Asada.
Tramp je izjavio da bi promena režima u Siriji samo izazvala još veću nestabilnost u regionu. On smatra da je podupiranje predsednika Asada najefikasniji način da se zaustavi širenje terorizma. Prema izjavama Trampa, on će sklopiti savez sa Rusijom protiv militanata Islamske države.
Sirijski predsednik Bašar al-Asad smatra da bi Donald Tramp mogao biti “prirodni saveznik“ u borbi protiv terorizma.
Nije isključeno da će Rusija i SAD uskoro sarađivati po pitanju Libije, Avganistana i Iraka.
Sa SAD na čelu operacija za povratak Rake, nezvanične prestonice Islamske države, porazom terorista u Alepu i predstojećom bitkom u Idlibu, pitanje “šta dalje“ u Siriji postaje stvar od izuzetnog značaja. Ovo je vreme kada glavni akteri moraju da donesu odluke. Ili da koordiniraju naporima ili da nastave da balansiraju na ivici sukoba.
Sa Donaldom Trampom u kancelariji, dogovor o koordinaciji aktivnostima je dostižan. Zajednički vazdušni napadi protiv Islamske države i Jabhat Fatah al-Sham u Idlibu bi bili dobar početak. Zone uticaja i međusobnih obaveza mogu biti definisane dok međunaroni pregovori ne daju rezultate.
Stav Donalda Trampa o Siriji otvara nove mogućnosti za plodnu saradnju sa Rusijom. Taj sukob neće trajati zauvek. Saradnja između Rusije i SAD-a je ključ za postizanje napretka u mirovnom rešenju. To bi se moglo proširiti i na druge oblasti u bilateralnim odnosima.
To su nade i perspektive koje imaju šansu da se materijalizuju. Trenutno se dešava nešto veoma čudno. Sa svim preteranim reklamiranjem potrebe da se bore protiv terorista, koje je pokrenuo Zapad, vojni uspeh snaga u Alepu, koje podržava Rusija, izaziva bes i poziva na obustavu uspešnih operacija.
7. decembra su SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska, Italija i Kanada izrazile spremnost da uvedu sankcije protiv saveznika sirijskog predsednika Bašara al-Asada. Potparol Bele kuće, DŽoš Ernest, je izjavio da SAD i njeni evropski saveznici mogu nametnuti više ekonomskih i političkih sankcija protiv Rusije po pitanju Sirije. Zapadni lideri žele hitan prekid neprijateljstva iz humanitarnih razloga. To je potpuna ludost. Terorističke grupe će se pregrupisati kako bi stradanje civila trajalo duže. Najbolji način za rešavanje humanitarne krize u Alepu je da se istisnu militanti što je pre moguće.
Civilni gubici su veliki u Raki i Mosulu, ali niko ne kaže da se borba treba obustaviti. Proterivanje onih koji uzrokuju sve probleme je najbolji način da se reši problem. Tek tada međunarodni napor može biti od od pomoći.
Ruski ministar spoljnih poslova je već odbacio pretnju Zapada o novim sankcijama oko Sirije kao znak “političke impotencije.“
Pretnje dodatnim sankcijama su osuđene da budu plodonosne koliko i očajnički pokušaji militanata da zadrže deo Alepa i dalje pod njihovom kontrolom. Alepo je prevaziđen. Sada je važan Idlib.
Čini se da odlazeća američka administracija i njeni evropski saveznici daju sve od sebe da pomognu teroristima i ometaju napore da ih poraze. Ali pretnje neće sprečiti snage koje podržava Rusija da napadnu teroriste u Idlibu veoma brzo i veoma jako. Što bude veći vojni uspeh protiv terorista, sve će više postajati vidljiva “politička impotencija.“
U svakom slučaju, događaji u Siriji se odvijaju suprotno od rezultata koje očekuje trenuta američka administracija i njeni saveznici. I ne postoji ništa što mogu da urade povodom toga.
Izvor: webtribune.rs
