Pravda

Piše: Stefan Karganović Već nekoliko godina, poput Srebrenice, to terorističko leglo koje, kako izlazi na videlo, iznutra usmeravaju ugrađene zapadne obaveštajne strukture, veštački se održava. Direktan pokušaj, početkom ovoga meseca, da se  formalnim stavljanjem pod ingerenciju UN terorističkoj enklavi uprkos uspešnoj ofanzivi sirijske armije produži život, sa namenom da, kao nekada Srebrenica duboko u protivnikovoj pozadini, posluži kao poligon za vojna i propagandna dejstva, nije urodio plodom. Propao je usled promene, koja je nastala u međuvremenu, geopolitičkog odnosa snaga u svetu i veta koji su – za razliku od 1993. godine – ovoga puta stavile Rusija i Kina. Međutim, pojavljuju se jasne naznake da se ipak ide na Plan B, koji će se sastojati iz preskakanja niza međukoraka i neposrednog preslikavanja – najverovatnije u Alepu, ali moguće je i na nekom drugom mestu u Siriji – srebreničkog scenarija. Cilj je da se politički kompenzuje neplanirani pad enklave koja se godinama nalazila pod kontrolom terorista kojima upravljaju zapadne obaveštajne službe, a istovremeno da se stvore psihološki uslovi za zapadnu „humanitarnu intervenciju,“ u skladu sa doktrinom R2P (Right to Protect). Rasprava koja je u utorak, 13. decembra, vođena u britanskom parlamentu (treba naglasiti da je vodeća uloga u psihološkoj i operativnoj pripremi reprize Srebrenice u Siriji, vrlo razložno, poverena majstorima toga posla, Britancima) nedvosmisleno uokviruje zamišljeni tok verovatnih skorih događaja. Glavni govornik, bivši britanski ministar finansija DŽordž Osborn, kolege u parlamentu i širu javnost dramatično je podsetio  da se „tragedija koja se odvija u Alepu nije dogodila u vakumu“ već da je posledica „vakuma u zapadnom i britanskom vođstvu.“ U raspravu je odmah uskočio i ministar inostranih poslova Velike Britanije Boris DŽonson (da podsetimo zaboravne, onaj isti kome je pre nekoliko godina spočitavano da je naklonjen Rusiji) sa tvrdnjom da, prema izveštaju UN (o čemu će biti reči u produžetku), vladine trupe u Alepu – poput nekada Srba u Srebrenici –  nemilosrdno ubijaju civile „na licu mesta.“ Usled toga, „britanska vlada ne popušta diplomatski pritisak na predsednika Asada i Rusiju,“ i uporedo sa time (o ovome će takođe biti reči u produžetku) sistematski „prikuplja neophodne dokaze“ za podizanje optužbi za ratne zločine protiv „učesnika u ratnim dejstvima u Siriji“. DŽonson nije ostavio prostora za sumnju o tome koje je potencijalne optuženike imao na umu: „Diktatoru je bilo dopušteno da izvrši jezive zločine, zajedno sa njegovim saveznicima, Rusijom i Iranom.“ U raspravu sa ovako ozbiljnim aluzijama i pretnjama zatim se uključio i bivši ministar Endrju Mičel, koji je uvažene slušaoce svečano podsetio na to da je Velika Britanija jedna od država koje su pre deset godina usvojile obaveze koje proističu iz navedene doktrine o „zaštiti ugroženog stanovništva.“ Ta doktrina, objasnio je Mičel, ima za cilj sprečavanje „humanitarnih katastrofa poput Srebrenice i Ruande.“ „Ova obaveza da se pruži zaštita u svoje vreme bila je slavodobitno potpisana od strane mnogih država, velikih i malih, iz međunarodne zajednice,“ nastavio je Mičel, moralno ukorivši prisutne,  „međutim, ono što vidimo danas je to da smo nečinjenjem postali saučesnici u tome što se radi desetinama hiljada Sirijaca u Alepu.“ I najzad ključna, pavlovijanska fraza kojom je postavljen mise en scène i nedvosmisleno se otkrivaju karte o tome na šta se cilja: „Bio sam pre dve godine u poseti Srebrenici,“ naglasio je Mičel, „i znam šta se tamo dogodilo – isto što se u Alepu događa sada, masovno ubijanje muškaraca i dečaka od strane snaga lojalnih sirijskom režimu.“ Da bi se pravilno shvatio kontekst ove „debate“ u britanskom Donjem domu, bilo bi uputno vratiti se barem nekoliko dana unazad.      Neposredno posle neusvajanja 5. decembra 2016 u Savetu Bezbednosti UN  rezolucije o obustavljanju ratnih operacija u Alepu, koju je predložila Kanada, zapadna propagandna mašinerija kao po komandi ponovo je lansirala vrlo poznatu – i zloslutnu – retoriku koja nepogrešivo upućuje na Srebrenicu. Da podsetimo, ta rezolucija – da je bila usvojena – predstavljala bi krupan korak ka pretvaranju istočnog Alepa, zone pod okupacijom terorista, u „zaštićenu enklavu“ pod okriljem UN, slično aranžmanu koji je 1993. godine bio nametnut za Srebrenicu, tada takođe sa ciljem spasavanja instrumenata zapadne politike, koji su tamo bili saterani u ćošak. U Srebrenici, glavni cilj je bio da se zaustavi napredovanje Vojske Republike Srpske, što je koljačima Nasera Orića pretilo neizbežnim uništenjem. U Alepu cilj je bio da se blokiraju dalje operacije sirijske armije protiv terorista koji su uhvaćeni u kotao u istočnom delu grada, a čiji su pokrovitelji – isti. Retorika koja iz zapadnih političkih i medijskih izvora sada  počinje da pljušti upadljivo i nemaštovito podseća na srebreničke refrene iz propagande koju isti centri emituju od 1995. naovamo.  Tvrdi se da u Alepu snage  sirijske vlade hapse „na stotine muškaraca i dečaka“ (men and boys, bez ikakvog pokušaja kreativnosti koristi se isti termin) koje zatim, opet po uhodanom srebreničkom obrascu, odvode u nepoznatom pravcu. Međutim, pošto po rečima komesara UN za ljudska prava Ruperta Kolvila „sirijska vlada ima jezivu reputaciju kada je reč o proizvoljnim hapšenjima,“ nije teško dokučiti na šta se cilja, gde ih odvode i šta im navodno predstoji. Zloslutni deo zapadne propagandne kampanje koja je u punom jeku sastoji se od sve jasnije namere da se rasplet vojne operacije u Alepu, sa zapadnog stanovišta vrlo nepovoljan, što tešnje poistoveti sa emotivnim nabojem sintagme „Srebrenica“. Ubrzo posle pada Srebrenice u julu 1995, mantra o 8,000 navodno pogubljenih „muškaraca i dečaka“ nametnuta je kao emblematična za taj događaj. Na tu već standardizovanu propagandnu liniju: Srebrenica = masovno pogubljenje „muškaraca i dečaka“ = genocid, sada se nadovezuje i situacija u Alepu, tako što se u ovu jednačinu ubacuju i alepski, navodno nestali, a podrazumeva se pobijeni, „muškarci i dečaci.“ Munjevito aktuelizovanje srebreničkog refrena o „muškarcima i dečacima,“ i to baš u trenutku kada su snage sirijske vlade zauzele Alep, ubedljivo razotkriva pravu pozadinu psihološke operacije koja iza toga stoji: pokušaj da se, povezivanjem sa Srebrenicom, diskredituju predsednik Asad i njegovi ruski i iranski saveznici i da se stvore uslovi za intervenciju većeg obima. Perfidni Albion je počeo da priprema pozornicu 9. decembra dramatičnim govorom Metjua Rajkrofta, britanskog ambasadora pri  Ujedinjenim Nacijama, održanim kada je već postalo jasno, usled ruskog i kineskog veta nekoliko dana pre toga, da je šema po kojoj je Alep trebao da postane zaštićena zona UN, uz nametanje prekida vatre i spašavanje terorista od vojnog poraza – propala. U svom obraćanju, postavljenom na zvaničnu internet prezentaciju britanske vlade, čime dobija na težini, ali bez navođenja trunke dokaza za svoje tvrdnje, posle srceparajućeg prikaza navodne ugroženosti građanskog stanovništva Alepa usled ofanzive vladinih snaga, Rajkroft je izgovorio sledeće značajne reči:        „Ipak, i pored svega toga, stvari bi mogle poći u još gorem smeru. Stotine muškaraca i dečaka nestaju dok beže iz istočnog Alepa, odvedeni od strane režima, a njihova sudbina je nepoznata.“  Ne bez važnosti, u sklopu prethodno najavljenih planova Zapada da iskonstruiše optužnicu za ratne zločine protiv predsednika Asada i Putina, Rajkroft je dodao i sledeću otvorenu pretnju: „Ne smemo zaboraviti nikada. Kada sam bio ambasador u Bosni i Hercegovini, jedva da je prošlo deset godina od kako je prestalo da se puca a Slobodan Milošević, arhitekta tog sukoba, tog genocida, nalazio se već iza rešetaka i čekao je da mu se dodeli pravda. Budite sigurni, rat u Siriji, kao i rat u Bosni, jednog dana će se završiti. Naše sećanje dugo traje i, bez obzira da li će to biti za jednu ili deset godina, platiće svi koji snose odgovornost za ubijanje u Alepu i širom Sirije.“ Može se sa sigurnošću predpostaviti da iznoseći ovakve pretnje Rajkroft nije imao u vidu rukovodstva zapadnih država, koje su 2011. godine pokrenule „smenu režima“ u Siriji, sa svim katastrofalnim pratećim posledicama, iz sasvim prizemnog razloga bi na takav način instalirali vladu koja bi dozvolila da kroz tu zemlju prema Zapadu prođe katarski gasovod. Na takvom fonu, kampanja da se u Alepu poraz terorista koje podržava Zapad poveže sa „genocidom u  Srebrenici“ odvija se punom parom. Skoro istovremeno kada je Rajkroft 9. decembra održao svoj govor u UN, „Visoki komesar UN za ljudska prava“, Rupert Kolvil (takođe britanski podanik, dalo bi se predpostaviti) kao po porudžbini objavio je izveštaj svoga ureda gde se izražava „ozbiljna zabrinutost za bezbednost civila u Alepu,“ razrađujući Rajkroftove insinuacije i pojačavajući proizvedeni utisak potvrdom iz ovog naizgled besprekornog institucionalnog izvora. Kolvilov izveštaj je sročen sa velikom pažnjom i vrvi od dvosmislenica ubačenih da bi se stvorio utisak uravnoteženosti i, u slučaju potrebe, olakšalo izgovaranje od eventualnih zamerki za pristrasnost. Ali na stranu oblanda, u središtu Kolvilovog saopštenja ističu se „zabrinjavajuće tvrdnje da je na stotine muškaraca nestalo nakon što su prešli na područja pod kontrolom vlade.“ U ovoj verziji, „dečaci“ se izričito ne spominju, ali je dodata jedna druga tvrdnja koja će svima koji su se bavili srebreničkom podvalom zazvučati vrlo prepoznatljivo: navodi se da je ova visoka instanca UN primila „izveštaje da se muškarci odvode na jednu, a žene i deca na drugu stranu.“ Opet, bez izvora ili proverljivih dokaza. Sa tako postavljenom pozornicom, Bi-Bi-Si je odmah efikasno stupio na scenu. Već istog 9. decembra, kao referentni izvor objektivnih vesti, objavio je svoj sumarni izveštaj o  dešavanjima u Alepu za međunarodnu medijsku potrošnju. Pod naslovom „Bitka za Alep: UN kažu da je nestalo na stotine muškaraca,“ međunarodni servis Bi-Bi-Sija je udario svoj zvanični imprimatur na ničim dokazanu tvrdnju po kojoj „izgleda da je na stotine muškaraca nestalo nakon što su sa područja pod kontrolom pobunjenika prešli na vladinu teritoriju, kako saopštavaju zvaničnici UN.“ Pedantno se držeći referentnog dokumenta UN, čime se vešto  izbegava optužba za manipulaciju, tvrdnje koje iznosi Bi-Bi-Si o navodno nestalima na vladinoj teritoriji takođe se formalno odnose samo na „muškarce,“ i nigde ne pominju „dečake.“ Ali vrlo brzo, u roku od svega nekoliko časova, kada je iz redakcije Bi-Bi-Sija ovaj narativ obigrao svet, došlo je do volšebne izmene. Još uvek navodeći Bi-Bi-Si kao izvor – od Nepala do Nigerije, i od Indije do Kanade, Holandije,Srbije („Blic,“ 10. decembar 2016) i Južne Amerike – neobjašnjivo i kao prećutnim dogovorom lokalnih urednika, u objavljenim verzijama svuda su dodati i „dečaci.“ Time je, formalno besprekorno, upotpunjena srebrenička analogija, sa psihološkim i moralnim konotacijama genocida što je prate.Psihološki efekat na široki međunarodni auditorijum je majstorski postignut, ali gotovo bez mogućnosti stavljanja suvislog prigovora na profesionalno ponašanje britanske informativne službe.     Pripremni radovi za ovu opaku propagandnu kampanju, da se Alep i sukob u Siriji povežu sa Srebrenicom, i sa krivotvorenom zapadnom verzijom rata u Bosni u celini – u oba slučaja bez trunke dokaza – u toku su već duže vremena. Primenjuje se istovetni šablon. Već mesecima objavljuju se srceparajuće medijske priče u cilju emotivnog prepariranja javnog mnjenja. Upečatljiv primer je tekst spoljnopolitičkog urednika škotskog „Heralda,“ Dejvida Prata, „Rekli su‘nikad više’ … i onda je došla opsada Alepa“ (5. avgust 2016). U istoj kategoriji je i „Od Sarajeva do Alepa: lekcije kako preživeti opsadu u Bosni i Siriji,“ sa dramatičnom uvodnom rečenicom: „Taktika koja se koristi za uništavanje tela – ali to je ustvari pokušavaj da se ubije duh,“ iz pera Žanin Diđovani, u uglednom američkom časopisu „Atlantik“ od 12. oktobra 2016. Nekako „slučajno,“ baš u isto vreme, naglašava se još jedna nimalo nebitna i vrlo prepoznatljiva srebrenička tema. Ovog puta, kao što se čulo u britanskom parlamentu, „neodlučnim“ zemljama Zapada imputira se krivica zato što na „novu Srebrenicu“ nisu odreagovale dovoljno brzo i silovito, da spreče „užasavajuću humanitarnu katastrofu“ – u Alepu. Naravno, neposredan i praktičan razlog za ogorčenu reakciju zapadnih predstavnika, političkih ustanova i obaveštajnih službi na urušavanje njihove „tvrđave Alepo“ je nezgodna perspektiva i blamaž da će njihovi mnogobrojni agenti i „savetnici,“ detaširani kod terorista koji su blokirani u Alepu, na očigled celoga sveta biti  zarobljeni od strane vladinih snaga.Mada spašavanje operativaca na terenu jeste važno, to je samo jedan od mnogobrojnih razloga za bučnu kampanju u vezi sa „nestalim alepskim muškarcima i dečacima,“ koju zapadna propaganda brižljivo sprovodi, između ostalog, i da bi skrenula pažnju sa fijaska mogućeg hvatanja svoje agenture ugrađene u redove terorista. Međutim, još važnije od toga, glavni cilj je priprema terena i, povezivanjem sa Srebrenicom, stvaranje emotivne atmosfere, za sledeću operaciju pod lažnom zastavom ogromnih razmera koja se priprema u Siriji, sa žrtvama koje će po broju daleko premašiti „Srebrenicu“. Po svemu sudeći, false flag operacija će biti zamišljena i izvedena tako da se mobiliše međunarodno javno mnjenje i stvore neophodne političke i psihološke predpostavke za masivnu zapadnu vojnu intervenciju u Siriji (još, ako je to moguće, i pre ustoličenja novog režima u SAD). Cilj je ne samo da se spasi živa sila terorista, potrošne robe koja se terenski koristi prema potrebi na ovom i potencijalno drugim poprištima, nego mnogo više od toga –  da se preokrene ako je to moguće sam tok rata, čiji je vidljivi rasplet, u ovom trenutku, po interese Zapada izrazito nepovoljan.    A kada je reč o operacijama pod lažnom zastavom, ne zaboravljajmo nikada Srebrenicu, koja je – da parafraziramo slikoviti izraz jednog obešenog državnika – „majka svih njih.“ Izvor: Fond strateške kulture