Piše: Đoko Kesić Imaju ozbiljne, oni i njihovi narodi su onda i danas pokusni miševi iste laboratorije koju je osnovao Bil Klinton s onom krvavom babom Medlin Olbrajt i DŽonom Mejdžorom. Posao su nastavili veliki prijatelj Srba Toni Bler, DŽordž Buš mlađi i Barak Obama. Rat u Bosni će veoma brzo ući u antologiju novije svetske istorije s naznakom: Novi bezglavi projekat liberalnog osvajanja sveta.
Otkriće se da je ID rođen u Bosni, pod izvršiteljskom rukom rahmetli Alije Izetbegovića, ali po projekciji i izdašnoj novčanoj pomoći Sjedinjenih Američkih Država, uz svesrdnu asistenciju Saudijske Arabije, Turske, Katara i Irana.
Balkanska NATO operacija imala je za cilj rehabilitaciju NDH, i državno osamostaljenje dveju muslimanskih enklava BiH i Kosova. Šta povezuje geenrala Mladića sa ovim projektom i zbog čega se Zapadu žuri da se prljavi poslovi Haškog tribunala okončaju što pre, i da se Srbi još jednom žigošu kao genocidan narod? Deo istine otkriva DŽon Šindler, penzionisani pukovnik NSA (američke bezbednosne gencije koja je značajnija od CIA) u knjizi “Ne sveti teror”, knjiga objavljena i na srpskom u izdanju Službenog glasnika. Šindler, koji je u vreme raspada SFRJ službovao u BiH, (objavio je i knjigu „Rat u Bosni i teror”) piše o velikom sukobu Pentagona i Stejt departmenta. Sukob je forsirao tadašnji predsednik SAD Bil Klinton pod snažnim uticajem bogatih arapskih država.
Klinton je insistirao da se BiH i Kosovo islamizuju, čemu su se protivili analitičari iz Stejt departmenta. Dugovečnija projekcija Bele kuće i Pentagona je bila da se stvore dve islamske države na Balkanu, koje će smanjiti uticaj Srba na ovim prostorima, a koje će biti mezimci Zapada. Jer SAD su planirali ratne pohode na Bliskom Istoku i Severnoj Africi, gde bi im islamisti na Balkanu bili muslimani za pokazivanje. Stejt department i NSA su dokazivali da će se u ovim muslimanskim enklavama na Balkanu stvoriti “Bela Al Kaida” koja će izvršavati terorističke akcije u Evropi. Klinton je posmenjivao sve vodeće ljude u NSA i sproveo svoju politiku. Rat u Siriji i učešće muslimana iz BiH i Kosova, pokazuju koliko je NSA bila u pravu.
Postoje ozbiljne najave da će EU, prvenstveno Nemačka, uskoro početi temeljnu čistku “Bele Al Kaide”, uništavanjem kampova za obuku terorista na Kosovu i u BiH, čime će zapravo pokazati sve globalne promašaje forsiranih ratnih sukoba na prostoru bivše SFRJ. S tim u vezi ne bi bilo baš zgodno da se sudi komandantu Vojske Republike Srpske koji je tokom rata ukazivao baš na problem muslimanskog terora koji je Izetbegović uvezao sa Bliskog istoka.
Ali vratimo se zadatoj temi. Pisati tekst o generalu Mladiću krajnje je kompleksan i pipav posao. Jer, evo već 21 godina prošla je od završetka rata na prostorima bivše SFRJ, u kojem su žrtve i pobednici unapred određeni. Ali vreme i beskrupuloznost i zločini moćnih gospodara sveta se ne prikriva uloga, što ulogu Srba u BiH i samog generala Ratka Mladića određuje bitno drugačije od poznatih stereotipa.
Dakle, Haški sud i NATOsudije ovih dana privode svoje prljave poslove kraju. Obaviće to dosledno sopstvenim biografijama, osudiće najvećeg među Srbima na doživotnu robiju, obeležiće ga kao glavnog krivca za “genocide”: General Ratko Mladić se neće živ vratiti kući. Ili to onitako misle. A greše!
Zašto greše? Greše jer general Mladić tamo nije ni otišao. On je postao živi spomenik svih srpskih stradanja i pobeda, njegov duh i sve što je prestavljao među Srbima je ovde, prisutan je, nigde nije odlazio i niko ga Srbima ne može oteti. Oni kao Katihizis čuvaju njegovu poruku: ”Granice se krvlju crtaju i prekrajaju, a Otadžbina se brani svim snagama. Nije mrtav vojnik ako život da za otadžbinu, mrtav je ako izgubi svije vjekovno ognjište”.
General Mladić je izuzetno popularan u Republici Srpskoj. To je neverovatna priča, bio je najpopularniji među roditeljima čiju decu odvodi u rat, bio je komandant koji nije komandovao “Ubij”. Bio je poštovan među generalima zapadnih armija, među novinarima, izuzev Kristijan Amanpur, i liberalnim političarima. Sa ovim se neće mnogi složiti, naročito oni zagovornici da je Mladić komandovao da se počini zločin u Srebrenici. U Srebrenici stradali su civili, to jeste zločin, ali nema dokaza da je posledica Mladićeve komande. Ovo je vreme strasti i odluke bogova rata da se to pripiše Mladiću. Pa nije slučajnio Bil Klinton došao u Srebrenicu na dvadesetogodišnjicu tamošnje pogibije, da stavi šlag na sopstvenu tortu pobede. Pretvoriće se to, a već jeste, u poraz svih koji ovde žive.
Ozbiljnije će se istražiti činjenice koje se pojavljuju u dva dokumentarna filma švedskih i holandskih autora, kao i kazivanje Hakije Meholjića tadašnjeg šefa policije u Srebrenici. On priča da je Alija Izetbegović septembra 1993. pozvao sedamnaest muslimanskih prvaka u Sarajevo. Tamo im je rekao:”Šta vi mislite o zamjeni Srebrenice za Vogošću”? “Bili smo skamenjeni”, priča Meholjić, “kako sad mi da to saopštimo narodu i vojsci u Srebrenici”? Prećutno su odbili, ali ostaje činjenica da mnogi muslimani iz Srebrenice danas žive u Vogošći, a Alija Izetbegović nikad nije posetio Srebrenicu posle Srebrenice.
Razjasniće se javno i nepobitne činjenice da je Holandski bataljon tolerisao muslimanske ubilačke ekspedicije iz demilitarizovane zone, što je tada bila Srebrenica, koje su ubijali po okolnim srpskim selima. Ubijeno je oko 3.500 Srba civila, komandant je bio Naser Orić, kojeg je Haški tribunal proglasio da je neviniji od novorođenčeta. Neko će morati da prihvati da je u Srebrenici jula 1995. bilo oko tri hiljade muslimana pod oružjem, da su pokušali da se probiju prema Tuzli, pa su ušli u bitku sa VRS i izginuli. Da je Mladić išao s namerom tim da počini “genocide” ne bi u Srebrenicu ušao samo sa 400 vojnika i jednim tenkom i ne bi vodio grupu novinara i TV snimatelja.
Da je general Mladić tako surovi ubica ne bi bio popularan u toj meri ne samo među Srbima, nego među Makedoncima u Mkakedoniji i Slovencima u Sloveniji. Moraće jednom sve civilne žrtve da dobiju isti tretman pred Bogom i pred ljudima. Moraće i ta međunarodna pravda da prihvati da u građanskom ratu jedan oficir ne može da kontroliše svaku pušku i svaku žrtvu.
U Srebrenici se igralo obeleženkm kartama, slika zločina pojavila se na Savetu bezbednosti UN, na zatvorenoj sednici 10. avgusta 1995. Posle toga usledili su vazdušni udari NATO snaga po srpskim položajima. Srbi su im srušili tri aviona i zarobila vojnike s plavim šlemovima.
General Mladić je čovek van svakog formata. Zračio je čudesnom energijom gde se god pojavi. NJegova sudbina bila je određena u ranom detinjstvu. NJegov otac Neđo bio je partizan, poginuo je 12. Marta 1943. kad je njegova jedinica pokušala da osvoji selo Sunj, rodno mesto Ante Pavelića.
General Mladić nije bio nasilnog karaktera, bio je umeren u svemu. Završio je Vojnu akademiju KOV s prosekom 9,57. Daleko najbolji u klasi. Za nagradu je dobio pištolj, iz kojeg se navodno ubila njegova ćerka Ana, apsolvent medicine.To je bio prvi ijedini poraz najvećeg srpskog generala ovoga doba. Dobio je sve ratne bitke, a tu je izgubio. U njegovoj biografiji autora LJiljane Bulatović, Mladić kaže:
“NJu je ubio Srbin, a znam i koji. I mene će izdati Srbin…” General Mladić je najpre porazio i Radovana Karadžića kad se ovaj počeo meša u vojnokomandne poslove. Porazio je i Borisa Tadića. On ga je uhapsio i isporučio Hagu. Zbog toga je izgubio izbore godinu dana kasnije. Posle toga poražena je i Srbija i Srbi ma gde bili.Tadić je računao dobiće sva priznanja. Dobio je Mladića kojem sudija u Tribunalu zabranjuje da gestikulira rukama dok se brani u sudnici.
Posle Mladićevog hapšenja 26. Maja 2011. u Beogradu, Novom Sadu, Banjaluci i svim gradovima Republike Srpske organizovane su najmasovnije demonstracije. Trajale su dve sedmice. To Borisu Tadiću nije bilo nikakvo pretskazanje.
General Mladić je imao brz mozak i neverovatno prepoznavanje detalja u letu. Ja sam sa njim radio nekoliko intervjua. Tako jednom prilikom u Banjaluci, rat je još trajao a ja sam radio intervju s ratnim gradonačelnikom Predragom Radićem. Baš kad smo završili razgovor, na Radićevom stolu zazvoni telefon. Negovo lice se ozari ”pa za tebe generale uvek sam na raspolaganju”. Spušta slušalicu, kaže mi “svakog časa će ovde uskočiti general Mladić ljubim ga u narav. Znaš li kakav je on”.
“Znam, kako da ne, radili smo nekoliko intervjua za novine“, odgovorih. „Ma pusti to.Nego, izađi brzo na ona vrata, on će ući na ova, preko sekretarice“, žustro naređuje baš vojnički i vidno uzbuđen.
Ja sam užurbano počeo da kupim stvari sa stola, kad na vrata, bez kucanja, upade Mladić. Pogledao je na brzinu, najpre mene pa gradonačelnika, pa onako punim glasom i pogledom koji skenira: „Šta je Kesiću, bježiš. Ne želiš da se vidimš sa mnom!“
“Ma generale taman posla, ja s gradonačelnikom završio posao, spremio sam se da idem da Vam ne smetam, a svakako bih sačekao da Vas pozdravim generale.“
“Kesiću, mene farbaš? Nemoj više, naljutiću se.“
Pozdravili smo se i više se nismo videli. Hag kaže i nećemo. Pitam se šta je Srbija uradila za njega i njegovu porodicu? Znam da mu je snaha, koja je radila u Telekomu, po naređenju iz kabineta Tadića trebalo je da dobije otkaz. Branko Radujko, tadašnji direktor, ju je krišom privremeno prekomandovao iz Beograda u filijalu u Obrenovac.
Čemu se Srbija nada posle svega? Izvor: Pravda
