Pravda

Piše: Miroslav Lazanski Naime, ekselencija nam je dozvolila da imamo dobre odnose istovremeno i sa Rusijom i sa SAD, ekselenciji hvala na toj dobroti, a rekao je i „kada su u pitanju vrednosti demokratije i međunarodnog prava Srbija treba da izrazi svoje mišljenje”. Hvala ekselenciji na velikodušnom darivanju Srbiji prava da izrazi svoje mišljenje, sve do danas sam mislio da Srbija može da izražava samo tuđe mišljenje. I to samo u sferi teorije, jer kada je u pitanju međunarodno pravo Srbija je oko događaja i rata iz 1999. rekla svoje mišljenje, ali je ono, nažalost, ignorisano od strane šefova njegove ekselencije. Tako da nisam siguran je li dobro za ekselenciju da uopšte i spominje međunarodno pravo. Ispada neozbiljno. Ipak, američki ambasador, gospodin Kajl Skot uputio je Srbiji ozbiljnu zamerku kada je u pitanju Krim. Doslovno je rekao „kako ne možete dok ste predsedavajući OEBS-a da kažete kako je aneksija Krima protivzakonita, a onda sa druge strane nećete ništa da uradite, kada svi drugi prijatelji i partneri u EU, u kojoj hoćete da budete, kažu da to treba izraziti na drugi način”. To „uraditi nešto na drugi način” jeste uvesti sankcije Ruskoj Federaciji. Odnosno da Srbija uvodi sankcije Rusiji, dok država njegove ekselencije, SAD, i sada trguje sa Rusijom: raketni motori, strateški metali, akcije „Gasproma”... Vrednost robne razmene između Rusije i SAD povećana je u poslednjoj godini za oko 30 odsto. Rusija i Nemačka grade „Severni tok 2”...   Zapravo, mi smo kao država ipak uradili nešto što bi se svidelo ekselenciji, priznajemo teritorijalni integritet Ukrajine. Znači sa Krimom kao delom Ukrajine. Istovremeno, priznajemo i teritorijalni integritet Rusije. Sa Krimom kao delom Rusije. Što se očito ne sviđa američkoj ekselenciji. Ali se sviđa ruskoj ekselenciji. Zar to nije vrhunac diplomatije, to je supernesvrstavanje za antologiju moderne diplomatije. „Jesam muzičar, ne nisam muzičar”... Mala smo mi zemlja da od nas zavisi nečiji teritorijalni integritet, kad ni sopstveni nismo mogli da zaštitimo iako je međunarodno pravo, tako drago američkoj ekselenciji, bilo jasno i nedvosmisleno na našoj strani. Što se tiče naših prijatelja i partnera u EU, u koju želimo da uđemo, a koji kažu „da stav oko Krima treba da izrazimo na drugi način”, pa mi još nismo članica EU. I kao drugo, ko traži znakove zajedničke evropske pozicije u spoljnoj politici neće je naći u brojnim situacijama. Kriza i rat u Iraku 2003. godine - tadašnje članice EU, imale su barem desetak različitih stavova. Da li sve zemlje članice EU priznaju Kosovo? Ne priznaju. Pa gde je tu zajednička spoljna politika EU? Nema u pogledu migranata? Nema je. Zapravo, kada god su u igri Amerikanci problem se pretvara u jedno pitanje: kako pojedinačna država stoji prema Amerikancima? A kako stoji prema određenom protivniku Amerikanaca – skoro da nije ni interesantno. A pitanje kakav stav bi trebalo da zauzmu Evropljani uopšte se ni ne postavlja. U slučaju nužde tu su UN sa svojim rezolucijama u kriznim situacijama – i njih je onda moguće i verbalno podržavati. No, u praksi je moguće i drugačije ponašanje. Da li će se Amerika odmah pomoći vojno, ili pak samo logistički, ili samo politički, to ne odlučuju ministri spoljnih poslova članica EU. To određuju bilateralni odnosi neke zemlje i SAD. Zajednička pozicija EU dolazi do izražaja samo na sektoru trgovinske politike. Različite pozicije SAD i EU prema Kubi i Iranu već su godinama primer takvog stanja. Pri tome su i Vašington i Brisel bili uvereni kako će privredno srastanje Evropljana nužno dovesti i do stvaranja zajedničke spoljne politike. Bilo je dovoljno lepih zamisli u tom smislu koje su poslednji put upisane i u ugovoru iz Amsterdama, mada u obliku skice, a ne konkretnog projekta. Evropljani, i pored novog produženja ekonomskih sankcija Rusiji na novih šest meseci, sve više pokazuju autonomiju u spoljnoj politici. Neki u tome vide i poslednju relikviju sopstvenog državnog suvereniteta. Pukotine su sve veće, klasičan jaz se već nazire i prostire između Pariza i Berlina. London polako odlazi, ali i potpuno podržava Amerikance. Između ova dva ekstrema nalaze se ostale članice EU. Posebne su dileme i za vojno neutralne države članice EU: Finsku, Švedsku, Irsku, Austriju.  Amerika teži ka neranjivosti, Rusija novoj svetskoj veličini, Evropa mora tome da se prilagodi. I sada bi neki da baš na Srbiji treniraju geopolitičku strogoću iz svog ugla. Bila nam je sasvim dosta jedna Kominterna. Izvor: Politika