Pravda

Piše: Dušan Proroković Sa jedne strane, Vlada Srbije je predložila izmene Krivičnog zakonika kojima se svako negiranje genocida utvrđenog pravosnažnom presudom domaćeg ili međunarodnog suda kažnjava zatvorom do pet godina. Istina, nadležna ministarka je objasnila kako se to odnosi samo na presude Međunarodnog krivičnog suda o valjda ratnim zločinima u Kongu, ali je njena tvrdnja smešna. Prvo, kako klasifikovati međunarodne pravosudne institucije. Drugo, u Srbiji ionako niko ne negira genocide u Ruandi i Kongu. I treće, pošto je ovo odredba koja se nameće od strane EU, treba napomenuti da slična rešenja postoje u nekim evropskim zemljama zbog toga što je bilo raznih likova koji su negirali Holokaust. O genocidu nad Jevrejima se nije raspravljalo u Međunarodnom krivičnom sudu, te otpada pomenuto obrazloženje. Ovde se, naravno, pre svega radi o Srebrenici. I o pokušaju da se na takav način ova tema u srpskoj javnosti zatvori. Mada se ona ne može zatvoriti pošto je pitanje ratnih zločina na prostoru bivše Jugoslavije jednako političko, koliko i pravno pitanje. Haški tribunal je tome poprilično doprineo, jer se više bavio politikom nego pravom. Sa druge strane, Evropski parlament je usvojio rezoluciju o borbi protiv ruskih medija. Radio Sputnjik i televizijski kanal Raša tudej predstavljaju "najveću pretnju" i šire "neprijateljsku propagandu". Čak 304 mudra čoveka, koji se nazivaju evroposlanicima, glasala su za ovakav tekst. NJima se ne sviđa izveštavanje ruskih medija, pa su ih jednostavno proglasili "neprijateljskim". Rezolucija je "samo" savetodavnog karaktera, pa ne proizvodi direktne pravne posledice. Ipak, treba očekivati da će biti političkih posledica za sve koji nastave da na bilo koji način podržavaju "neprijatelje". Gostovanje na Radio Sputnjiku je, dakle, "neprijateljska propagnada" i "pretnja" po interese EU. Na to će Evropski parlament morati da reaguje. Možda ponovo počnu da prave "liste nepodobnih". Još ako se ruski mediji koriste za negiranje genocida, eto problema i sa domaćim pravosuđem. Ove odluke su, same po sebi besmislene i više govore o onima koji ih predlažu nego o onima protiv kojih su usmerene. I jedna i druga su pisane istom rukom, samo je u prvom slučaju izvođač radova srpsko ministarstvo, a u drugom Evropski parlament. One ukazuju na sav "košmar u glavama" i uplašenost ljudi koji sede u Briselu. Slike koje su stvarali bilo o sebi, bilo o političkim odlukama koje su donosili, bilo o istorijskim događajima na koje su uticali ne smeju da se menjaju. Ne sme biti preispitivanja bilo čega. Ne sme se tvrditi da u Srebrenici nije bilo genocida, niti pružiti šansa ruskim medijima da čujemo i drugu stranu priče o krizi u Siriji, građanskom ratu u Ukrajini ili dešavanjima u evropskim zemljama. Ne sme se polemisati o tome koliko je Haški tribunal zabrljao. Koliko je "zapadna međunarodna zajednica" odgovorna za sve što nam se danas dešava. I zbog onoga što će se tek dešavati. Po nepisanom pravilu, sistem koji počne ovako da se ponaša je pred svojim krajem. Jer, on počinje da "proizvodi" gubitničku politiku. U nedostatku argumenata i strahu od istine, sakriva se iza represija i pretnji. Zbog toga su i predlog srpskog ministarstva pravde i rezolucija Evropskog parlamenta potezi političkih gubitnika, koji će rezultirati kontraefektom. O Srebrenici će se više i glasnije pričati nego ikada do sada, a ruske medije će pratiti i oni koji do juče to nisu činili. Jer, kako vreme bude prolazilo i kako sve veći broj zainteresovanih za politiku bude uviđao da iza svega stoji strah, a ne odlučnost, tako će i lavina nezadovoljstva i bunta rasti. Pred uplašenima se ne povlači. Za gubitnicima se ne ide. Izvor: Večernje novosti