Pravda

Piše: Stefan Branisavljević To i jeste glavni cilj terorista, njihovih političkih nalogodavaca i finansijera-da poseju nesigurnost, strah i nepoverenje gde god je to moguće. U verski, etnički i rasno izmešanim društvima ovi napadi služe za produbljivanje postojećih i stvaranje novih podela. U proteklih godinu dana, Jordan je više puta bio meta tih napada, a najčešće žrtve bili su pripadnici jordanske vojske i policije, kao i strani instruktori koji ih obučavaju. Vlasti se trude da preko cenzure u medijima potisnu i umanje te incidente kako bi javnost zaboravila na njih, međutim, nakon par meseci dolazi do novih terorističkih akcija pa takva taktika deluje patetično. Za sada su teroristi birali predstavnike državnog aparata, no, za očekivati je da u dogledno vreme napadnu i takozvane meke ciljeve. Samo neupućenom posmatraču može delovati neobično što je Jordan na udaru džihadista, pošto kraljevska porodica decenijama vodi prozapadnu politiku, a od jeseni 2014. godine, direktno se priključila američkoj vojnoj koaliciji koja bombarduje položaje Islamske države u Siriji i Iraku. Jordanska politička policija odavno puni svoje zatvore različitim pripadnicima islamističke opozicije,  dok se saradnja sa američkim, zapadnim i izraelskim službama ne krije nego se naprotiv predstavlja kao veliki diplomatsko-bezbednosni uspeh. Najjača opoziciona partija, Islamski akcioni front, koji je političko krilo Muslimanskog bratstva, uspešno je pocepana na dve međusobno zavađene frakcije. Linija cepanja išla je po standardnoj podeli na „ ekstremno krilo“, koga čine Palestinci, i „ umereniju frakciju“, koju čine Jordanci (lojalisti). Prema tome, ne nedostaju razlozi za neprijateljstvo između takfirista i Hašemita. Sâm Karak predstavlja grad gde je prisutan veliki broj monarhista, ali i političkih grupacija koje su antirežimske, bilo da su to pripadnici Baat partije, komunisti ili islamisti raznih profila. U drugim delovima zemlje, režim nema tu podršku kao u Karaku (Maan, Zarka ili Istočni Aman), a po izveštajima lokalnih medija napadači nisu došli iz drugih država u okruženju, već su bili deo lokalne islamističke ćelije. Za sada se ne saopštava njihov identitet zbog straha od krvne osvete familija, čiji su članovi stradali u nedelju. S obzirom na učestale napade na jordansku vojsku i policiju, donekle čudi opuštenost i javašluk koji i dalje vladaju u tim službama. Prošlog leta je napadač naoružan automatskom puškom napao jednu od stanica tajne policije u Amanu, ubivši petoro policajaca koji su se spremali za početak Ramazanskog posta. Zbog akcije bombaša-samoubice na graničare na tromeđi Sirije, Iraka i Jordana, kada je poginulo šestoro vojnika, režim je zatvorio granicu za izbeglice te nekih 80 000 ljudi dobija kranovima pomoć bez da uopšte prilazi ničijoj zemlji jer je Generalštab izdao naređenje da se na svakog ko se bude kretao ka vojsci otvara vatra. Jordan je uvek bio neraskidivo povezan sa problemima u svom najneposrednijem okruženju, pre svega sa ratom niskog intenziteta (koji nije uvek niskog intenziteta, već eskalira u pravi rat) u Palestini. Sve što se dešava u Iraku, Siriji, Palestini, Egiptu ili Zalivu, odmah se odražava na političku sliku, bezbednost i ekonomiju zemlje. Glavni unutrašnji problem predstavlja endemska korupcija koju nikakvi reformistički programi koje u pravilnim intervalima propagira dinastija ne mogu zamaskirati. Ogromne socijalne razlike, tribalizam i sveprisutni nepotizam jesu suštinska društvena podela, za razliku od lažnih podela na to ko je musliman, a ko hrišćanin; ko je došao u Jordan pre arapsko-izraleskih ratova, a ko je izbeglica; ko je sa severa, a ko sa juga države. Na ovim lažnim razlikama, režim gradi svoju bezbednost paralelno nagrađujući poslušne i kažnjavajući neposlušne grupe i pojedince. Za skoro sto godina, Hašemiti nisu dovoljno radili na sekularizaciji društva i suzbijanju verskog ekstremizma koji se najjasnije manifestuje u salafističkim humanitarnim organizacijama, verskim školama i koliko-toliko nesmetanom društvenom delovanju. Jordan je na drugom mestu po broju dobrovoljaca koji ratuju za Islamsku državu u Iraku i Siriji, odmah posle Tunisa koji drži prvo mesto. Tih 3.000-4.000 dobrovoljaca treba pomnožiti više puta da bi se dobio približan broj simpatizera i pristalica salafizma u kraljevini. Stoga, u budućnosti treba očekivati nove terorističke akcije prema vojno-bezbednosnom aparatu, institucijama države, kao i prema civilnim ciljevima. Sa druge strane, jordanska kraljevska porodica je poznata i kao veliki poštovalac hrišćana, pa je tako sam Abdulah II jedan od najvećih pokrovitelja obnove Hristovog groba, o čemu više možete da pročitate OVDE. Jedino bi promena obrazovnog sistema i deradikalizacija mogla dati dugoročne rezultate, te se poslednjih meseci režim aktivirao po tom pitanju. Da li su zakasnili ili ne, pokazaće neposredna budućnost. Izvor: Katehon