T-14 „Armata“ za razliku od većine savremenih borbenih tenkova, poprilično odskače u pogledu ukupne vatrene moći koja je za njih karakteristična. NJegov top 2A82-1M u kal.125mm efikasno može da upotrebi navođenu protiv-tenkovsku raketu na daljinama i do 7km. Pojedini izvori navode podatak da je nova protiv-tenkovska municija razvijena za ovaj tenk efikasna na daljinama preko 8km (radi se o raketi „Sprinter“ koja se ispaljuje iz cevi topa). Ovo bi potencijalno moglo da predstavlja problem za ruske inženjere, jer se ovakva razdaljina opasno približava graničnim vrednostima vidljivog horizonta postojećih elektro-optičkih uređaja komandira tenka i nišandžije koji se nalaze u ravni tenka. Pasivni uređaji SUV-a integrisani na tenku, bez upotrebe radara, mogu u proseku da otkriju cilj veličine neprijateljskog tenka na oko 5-6km, u zavisnosti od doba dana, reljefa terena, vegetacije itd. Takođe, ruski konstruktori ispituju mogućnost integracije još jačeg topa u kupolu „Armate“. Radi se o topu 2A83 kal.152mm, koji bi drastično povećao vatrenu moć tenka i značajno uvećao efektivni domet municije koja bi se specijalno za njega pravila. Za ovaj top se razvija kinetički podkalibarni projektil brzine 2000+ m/sek. koji bi trebao da ima efektivan domet i probojnost praktično kao navođena anti-tenkovska raketa. Ovo sve navedeno nameće potrebu da se razmotri pitanje povećanja dosega elektro-optičkih uređaja na daljinama većim od 10km. Ruski konstruktori su uvideli ovaj problem i lansirali projekat „Pterodaktil“, koji bi mogao vrlo efikasno da reši ovu problematiku. Armata (Foto: Vladimir Apstakovič/RIA Novosti) U osnovi ovog projekta nalazi se bespilotna letelica, koja će biti integrisana u korpus tenka (kupola) i koja će biti dopuna postojećem panoramskom kompleksu za izviđanje, otkrivanje i navođenje vatre po neprijateljskim ciljevima. Jaka strana bespilotnih letelica je njihovo teško otkrivanje. One su minijaturne, brze, okretne, neuhvatljive... naprosto nevidljive ljudskom oku. Zbog svojih malih dimenzija i pokretljivosti, veoma je teško navoditi vatru na njih, pa čak i ako se otkriju. Pored svojih očiglednih prednosti, bespilotne letelice imaju i svoje mane. Naime, autonomija leta jedne taktičke bespilotne letelice iznosi u proseku 3 časa. NJihova konstrukcija i izrada od laganih materijala značajno povećava ekonomičnost potrošnje goriva ili baterije. Međutim, u realnim borbenim uslovima gde se borbena dejstva izvode zapanjujućom brzinom, sve je ovo teško usaglasiti... Zašto? Taktički bespilotni aparati-dronovi po svom izgledu predstavljaju minijaturne avione. Potrebna im je ravna površina za bezbedno poletanje i sletanje. Nešto laganije bespilotne letelice mogu se katapultirati i iz ruku operatera. Ovo im omogućava početno ubrzanje koje im je neophodno da bi nastavile dalji let. One se po pravilu prizemljuju padobranom. Ovo prizemljenje ponekad može da bude na rastojanju od nekoliko desetina pa i stotina metara od položaja na kojem se nalazi tenk. Dakle, njihova primena na tenku može da bude veoma složena i stresna, jer zahteva od posade da napuste svoja formacijska mesta i bespotrebno se izlože neprijateljskoj vatri. Očigledno je da eksploatacija bespilotnih letelica koje su konstruisane na principu aviona, nije efikasno rešenje za autonomnu letelicu koju koristi tenkovska posada. Za takvu namenu su potrebni kvadkopteri. Oni nemaju problem sa poletanjem tj. mogu bukvalno da polete sa bilo kog mesta. Ono što je posebno važno je njihova sposobnost preciznog sletanja – povratka sa borbene misije. Međutim osnovna mana kvadkoptera je njihova autonomija leta. Ona je čak za 5-6 puta manja nego kod standardnih BPL sa avionskim oblikom. Za otklanjanje ovog problema, ruski konstruktori su smislili prosto i jednostavno rešenje. Oni su putem dugačkog kabla, povezali tenk sa kvadkopterom. Ovim tehničkim zahvatom tenkovska posada je dobila minijaturnog saveznika u vazduhu, koji praktično može beskonačno da radi (napajanje se vrši iz tenkovskog akumulatora). Prečnik dejstva ovog kvadkoptera iznosiće približno 100 metara u radijusu 360 stepeni oko tenka, a takođe toliko će moći da se popne i u visinu. Sa ove visine vidljivi horizont se povećava na 35-40km daljine, što zaista predstavlja impresivan prostor površine od oko 1350km2 koji se na ovaj način pokriva. Zamislite T-14 „Armatu“, ukopanu i kamufliranu na nekom brdu, koja tako ušuškana detaljno osmatra prostor oko sebe na daljinama od nekoliko desetina kilometara. Zaista, ovo je podatak o kakvom su tenkovske posade mogle samo da sanjaju. Projekat „Pterodaktil“ predviđa opremanje jednog ovakvog kvadkoptera elektro-optičkom opremom poslednje generacije, uključujući tu i termovizijske kamere visoke rezolucije, pa čak i minijaturni radar... Kablovska veza sa kvadkopterom rešava problem eventualnog ometanja od strane protivničkih sredstava za protiv-elektronsku borbu, hakerskih napada i sl. On u potpunosti obezbeđuje 100% stabilnu vezu sa operaterom koji se nalazi u tenku. Sama konstrukcija kvadkoptera rađena je po šemi konvertoplana. Zahvaljujući ovakvom tehničkom rešenju, kvadkopter „Pterodaktil" neće imati samo veliku brzinu penjanja, nego će imati i visoke horizontalne brzinske performanse. Ovo je posebno značajno kada treba pratiti tenk T-14 koji u jurišu može da dosegne brzinu od gotovo 100 km/č. Zaista ovaj projekat je toliko perspektivan, da će ruske tenkove učiniti još efikasnijim (čitaj opasnijim).

Trenutna oprema integrisana na tenk T-14 „Armata“

I pored planiranog projekta „Pterodaktil“, ruski tenk T-14 „Armata“ ima sisteme koji mogu da otkriju neprijateljske ciljeve na daljinama i do 100km! Nekoliko izvora je potvrdilo da su T-14 i T-15 u stanju da detektuju, prate i lociraju 40 kopnenih i 25 vazdušnih ciljeva. Ovo je jedino moguće upotrebom AESA radara (prema nekim izvorima ovaj radar je sličan onome koji se montira na avion 5. generacije Suhoj T-50 PAK-FA). Radar integrisan na tenk T-14 radi na frekvencijama od 26,5–40 GHz i ima domet od 100 kilometara. T-14 je opremljen i posebnim uređajem za navođenje prijateljske artiljerije, a komunikacioni uređaji su tako koncipirani da povezuju grupu tenkova i komandni centar koji može biti mobilan ili statičan. Tenk T-14 „Armata“, zahvaljujući izuzetno savremenoj elektronici koja je u njemu primenjena, postaje pravo oruđe za vođenje borbe na potpuno umreženom bojištu. On u bukvalnom smislu objedinjuje teško naoružanu guseničnu platformu i kopneni radar, koja ima sposobnost brze obrade i razmene podataka u realnom vremenu. Hipotetički, tenkovski bataljon sa 40 tenkova „Armata“ može da na frontu širine 100km (po dubini i širini), precizno locira gotovo hiljadu neprijateljskih ciljeva, i da ih u koordinaciji sa drugim rodovima oružanih snaga Ruske Federacije u veoma kratkom vremenskom opsegu uništi. Naravno, sve ovo zavisi od količine visoko-preciznih ubojnih sredstava kojim armija raspolaže i jedinice vremena, za koliko se ova sredstva mogu upotrebiti tj. lansirati na cilj. Ovakav udarac bi prouzrokovao neizmerne, katastrofalne gubitke po neprijatelja, a većina današnjih armija bila bi poražena, praktično nestala sa bojišta za svega nekoliko časova bitke. Naravno, u uslovima teškog do potpunog elektronskog ometanja od strane neprijatelja, na scenu stupa kvadkopter „Pterodaktil“. Tada on preuzima funkciju ranog otkrivanja i navođenja vatre po neprijatelju, ali u nešto bližem radijusu (do 35km u dubinu neprijateljskog fronta). Pored osnovnog borbenog tenka T-14 „Armata“, kvadkopter „Pterodaktil“ će moći da se primeni i kod teškog borbenog vozila pešadije, takođe izgrađenog na bazi „Armata“ oznake T-15. Za ovo vozilo je napravljena specijalna kupola tipa „Epoha“, koja je opremljena poslednjim verzijama vođene rakete „Kornet“ koje imaju domet od 10km i probojnost 1300mm homogene čelične ploče zaštićene dinamičnim oklopom. Takođe, planira se i ugradnja kupole koja bi sadržala top u kalibru 57mm čime bi se radikalno unapredila vatrena moć ovih sredstava za neposrednu vatrenu podršku tenkovima i pešadiji. Izvor: rbth.com