Pravda

Piše: Oliver Vulović  „Aleksandrov” je izvođenjem inicirao da do tog trenutka u duši zarobljenu i zaleđenu bol zbog patnji mog naroda pustim da se ogreje i izleti na slobodu. Da je se ne stidim, da se sa njom intezivno susretnem i saživim, da je razumem kao deo opšteg otpora neprijatelju a ne kao slabost i nemoć. Uz glas, i iskre iz očiju izvođača su na scenu donosile iz teških vremena sačuvane slike staljingradskih staraca dok su u zakrpljenim vrećama kući nosili otpadnutu kožu sa vojničkih čizama koju će kuvati za večernji obrok posle kojeg bi, ako ga prežive, uz fašističke granate sa zvučnika sa uličnih stubova slušali Radio Moskvu. „Aleksandrov” mi je u živom nastupu pomogao da prostor za otpadnike - u koji su neprijatelji moj narod veštački i nasilno ugurali - doživim kao ničiju zemlju sa koje ću opet, kao nekada moji preci, slavobitno krenuti da oslobađam svoju. NJihov instrument – glas - tih godina je bio ono što su danas migovi, pvo-sistemi i borna vozila. Oružje koje nam je pomagalo da izdržimo. Radovao sam se što će slično doživeti i ljudi u Siriji.Ali... poginuše. Pogibija ovih pevača i njihovih saputnika nije bio nesrećan slučaj. U letelici je - osim Kaćuše i Jihav kozaka - bilo i Tamo dalekog, kamičaka manastira sa Kosova i Metohije i Stubova Palmire, svega do sada ubijanog a nedoubijenog u carstvu vrhunske estetike, vrhunskog umetničkog izraza a napadnutog od pervertitskog mamonskog i masonskog šundleraja i njegovih bradatih u tri četvrt pantalone obučenih plaćenika. Ovo je bio još jedan iz niza atentata na istočnu umetnost. Na istočnu redakciju života. Neprijatelj nije dozvolio da, kao nekada ja - Pravoslavac u Beogradu - i sirijski Šiit i Sunit prime izraze ljubavi koje je „Aleksandrov” umeo i voleo da pošalje onome ko je bio željan slobode. Ruski vojnik rame uz rame sa sirijskim na tlu je koalicija i to je neprijatelju teško podnošljivo, ali se navikao. Pesma ruskog vojnika koju bi radosno slušali Sirijci i tako bivali održani u svojim i onako visokim dozama patriotizma i rodoljublja je bratstvo, solidarnost i jednakost... To već nije smelo da se dopusti. Ovo nije bio atentat zbog različitog pristupa umetnosti jer umetnost tu vrstu nasilja ne poznaje niti trpi - poslušajte samo pravoslavne horove kako izvode Rekvijem, katoličke kada pevaju Opelo, horove Medresa pri izvođenju jevrejskih numera - ovo je bio podmukli napad zbog neprijateljevog neprihvatanja istočnog iskonskog shvatanja vertikale i njegove tamno duboke frustriranosti zbog sadašnjeg nazaustavljivog stvaranja evroazijske horizontale. O toj horizontali je govorio i imam sunitske džamije Umajad u Damasku, Muhamed El Buti, samo nekoliko dana pre nego što su ga teroristi, takođe Suniti, zajedno sa još 42 vernika 2013. godine tokom molitve poslali u smrt. A govorio je: Ne brani se ovde u Siriji ni zemlja Šija i njihovih Alavita, ni zemlja Sunita, ni zemlja Hrišćana. Ovde se brani svet od onih koji ne daju prebijenu funtu ni za Sunite, ni za Šije ni za Hrišćane i koji hoće sve funte samo za sebe i koji su svet baš zbog te proklete funte ovde u Siriji napali. Mi ćemo svet odbraniti baš ovde u Siriji, ma koliko funti napadači imali, jer je na našoj strani pravda a uskoro će ovde biti i Rusija kao njen vojnik. Ovaj par ekselans udruženi zločinački akt terorizma anglosaksonsko-vehabijske koalicije. Ali, država čiji su građani u njemu stradali neće prihvatiti da ga tako i javno okarakteriše zbog iluzija o mogućem blisko dolazećem planetarnom miru, ali duše ubijenih i ove naše duše, u tranzitu na planeti, dobro znaju o čemu se tu radi. Verbalna formulacija političara neće nadvladati ono što narod intuitivno u sebi duboko poznaje i zna: da se već dugo ovakve stvari ne događaju slučajno već se realizuju baš na simbolične datume i za nas i za naše neprijatelje. Ova akcija prerušavanja morbidne, smrtonosne želje u takozvani nesrećni sticaj okolnosti neće i ne može prekinuti onu vezu druge strane svesnog koja postoji između ubijenih i nas. Neće zaustaviti započeti proces planetarnog smeštanja stvari i lica na mesta koja im zaista pripadaju. Proces je ranjen kao i onomad nad Egiptom i kao što će, kako stvari sada izgledaju, biti ranjavan još mnogo puta, ali neprijatelj neće uspeti da ga prekine. Ni delo „Aleksadnrova” nije i neće biti prekinuto. Ono je samo, kao i kod pevanja, napravilo malu pauzu u disanju, do uzleta u nove visine. Pevač hora "Aleksandrov" je imao sreće,  pozvan je na turneju ali mu istekao pasoš. Više o tome čitajte OVDE. Izvor: fakti.org