Piše: Miloš Ković Dva događaja koja su u 2016. godini uzdrmala Evropsku uniju, SAD i NATO – pobeda Bregzita u Velikoj Britaniji i Donalda Trampa u SAD – donela su i jednu praktičnu pouku: rusofobija ne dobija izbore. U Britaniji su pristalice EU u javnim debatama dokazivale da se ruska opasnost nadvila nad celom Evropom i da bi Bregzit bio gest lakomislenosti i samoživosti. Hilari Klinton i njeni saradnici optuživali su Donalda Trampa da potcenjuje rusku opasnost i da se čak potčinjava volji svemoćnog Vladimira Vladimiroviča.
Posebno važna bila je činjenica da su, za vreme referenduma u Britaniji i izbora u SAD, antirusku kampanju vodili najveći mediji, koji su stali na stranu protivnika Bregzita i pristalica Hilari Klinton. Tvrdilo se da su se obrazovani, dobrostojeći, urbani, mlađi glasači opredelili za EU i za Hilari, dok je neuk, priprost, provincijski, stariji svet glasao za Bregzit i za Trampa. To bi, dakle, značilo da je, za razliku od neobrazovanog puka, učena i bogata elita zaista poverovala da joj Rusi rade o glavi. I to dok upravo NATO razmešta trupe i raketne sisteme u baltičkim republikama, na samim granicama Rusije, dok prodire i u Ukrajinu, kockajući se nuklearnim ratom i sudbinom celog sveta.
Biljka dugog korenja
Da se rusofobija lako zapati po ministarstvima i novinskim redakcijama pokazuje i to što je čak i Boris DŽonson, najistaknutiji zagovornik Bregzita, posle pobede i postavljenja na položaj ministra inostranih poslova, požurio sa izrazito antiruskim izjavama. I Trampov saradnik Rudi Đulijani se istakao pretnjama upućenim na adresu Rusije. Donald Tramp, međutim, nastavlja da se približava Rusima, što pristalice Hilari Klinton ovih dana dovodi do prave antiruske histerije. U najvećim i najuticajnijim zapadnim novinama s nevericom čitamo kako je kampanju izabranog predsednika SAD u stvari sve vreme vodio Vladimir Putin. Rusofobija je očigledno biljka sa dugim i isprepletanim korenjem. Nisu je izmislili ni ruski, ni komunistički propagandisti. DŽon Glison u knjizi Poreklo rusofobije u Velikoj Britaniji tvrdi da je nastala za vreme Grčke revolucije i Egipatske krize, u prvim decenijama 19. veka, u borbi Britanije i Rusije za uticaj i prestiž na Balkanu i na Bliskom istoku. Britanci su, naime, poneseni talasom filhelenstva, zajedno sa Rusima i Francuzima, potopili tursku flotu; sam lord Bajron dao je život za slobodu Grčke. Rusija je, međutim, iskoristila gužvu da bi ugovorima potpisanim u Jedrenu (1829) i Unkjar-Iskelesiju (1833) stekla potpunu prevlast nad Osmanskim carstvom. Time je, kako su u Londonu tvrdili, ugrozila prestiž Velike Britanije i njene puteve ka Indiji. Dojučerašnji filheleni postali su turkofili i rusofobi. Neprijateljstvo britanskih upravljačkih elita prema Rusiji potom je zahvatilo i javno mnjenje, pretvarajući se u kulturne predrasude. Britanska rusofobija slabila je samo onda kada su Ujedinjeno Kraljevstvo i Rusija imale zajedničkog neprijatelja. To je u prvoj polovini 20. veka bila Nemačka. Potom je u eri Hladnog rata rusofobija zahvatila SAD i poprimila antikomunističke forme. Posledice po Srbe Anglosaksonska rusofobija imala je važne posledice po istoriju Srba. Britanci su, naime, saradnju Srba, Grka i Bugara sa Rusima, u borbi za oslobođenje od Turaka protumačili kao siguran znak da su balkanski pravoslavci, naročito oni slovenskog porekla, bili i ostali večiti konjušari ruskih kozaka. Odatle potiče rešenost britanskih elita da Srbe radije zadrže u šerijatskom Osmanskom carstvu nego da im dozvole da se oslobode uz pomoć Romanova. Tu su koreni njihove potonje podrške Hrvatima i Slovencima, nasuprot Srbima, u nacionalističkim sukobima za vreme i posle Jugoslavije. Zato je Milorad Ekmečić zaključio da je srbofobija samo rečica koja se uliva u more rusofobije. Nisu slučajno klan Klintonovih, DŽo Bajden, sledbenici Tonija Blera, Dejvid Kameron i ostali gubitnici iz 2016. godine, kao i ključni mediji koji se ističu rusofobijom, tradicionalno neprijateljski raspoloženi prema Srbima. Boris DŽonson je, kao ministar spoljnih poslova, uoči zvanične posete koliko juče bombardovanom Beogradu, u autorskom tekstu u NIN-u, napisao da je „ponosan na ulogu koju je Britanija imala na prostorima Balkana“ „tokom devedesetih“, precizirajući „da smo morali da donesemo neke teške odluke, i znam da se nisu svi slagali s njima“. Rudi Đulijani je izjavio da je svojim beogradskim domaćinima iz 2012, među kojima je bio i sadašnji premijer Srbije, saopštio: „Mislim da je trebalo da vas bombarduju“. Donald Tramp, za sada, odvraća pažnju američkih jastrebova sa Rusije i, nadajmo se, Srba, ali ih on usmerava ka muslimanskom svetu i Kini. Nova podela karata na Zapadu, ruske pobede u 2016. godini i dalje jačanje Kine ipak predstavljaju dobre vesti. Da li će prilike biti iskorišćene zavisiće, naravno, od srpske vlade. NJen grčeviti evrofanatizam, međutim, ne uliva poverenje. Kao da srpsku spoljnu politiku još vode strahovi i strasti iz devedesetih, umesto istorijskog iskustva i realne procene odnosa snaga u svetu. Izvor: Politika
