Pravda

Piše: Slobodan Antonić Naši vojni analitičari iz velikih medija – a ti mediji su, po pravilu, atlantistički, pa su onda i njihovi vojni analitičari najčešće promoteri NATO-a – odmah su s nipodaštavanjem prokomentarisali ruski poklon. Tako je B92 emitovao vest pod nazivom: „Analitičari: šta će nam tenkovi od Rusa, imamo bolje“. U vestima se citiraju Bojan Dimitrijević i Aleksandar Radić koji su „saglasni u oceni da je nabavka aviona Mig-29 iz Rusije najbolje rešenje za spas srpske lovačke avijacije“, ali „smatraju da je potpuno neobjašnjivo zbog čega će biti nabavljeno i po 30 tenkova T-72 i oklopnih automobila BRDM-2, jer Vojska Srbije ima takva i znatno bolja sredstva u upotrebi i to u velikom broju“. Dimitrijević i Radić kažu da naša vojska ima vrlo malo savremenih lovaca tipa Mig-29 (zvanično ih imamo 4, od kojih su tek 3 u letnom stanju), da kada se pošalju na remont, Srbija ostaje bez odbrane vazdušnog prostora. Međutim, tenkovi T-72 i izviđački oklopni automobili BRDM-2 su, po mišljenju ovih analitičara, „u našoj vojsci u upotrebi odranije, a većina je povučena još 2006. godine kada su proglašena neperspektivnim. (…) Vojska Srbije ima BRDM-2, ali veći deo je u rezervi jer je višak. Za tenk je još čudnije jer mi imamo mnogo bolji tenk M-84, dok od preostalih T-72 koristimo samo jednu četu od 13 komada u Četvrtoj brigadi“. Kako nisam vojni stručnjak pogledao sam komentare na ovu vest sa B92 i začudio se da većina komentatora tvrdi kako Dimitrijević i Radić ozbiljno greše. Oni kažu da mi od Rusa dobijamo tenkove T72S, koji su znatno poboljšana verzija klasičnog T72, a da je T72S bolji od M-84 (koji se više i ne proizvodi). Takođe vele da su naši T72, koji su u rezervi već „kanibalistički“ iskorišćeni za rezervne delove pomenute čete od 13 tenkova T72, te da ćemo sa ovim poklonom dobiti bar još dve čete odličnih tenkova, boljih od svega što Vojska Srbije ima. Za BRDM kažu da je u pitanju oklopno vozilo koje je odlično za nadogradnju i da od njega već pravimo „višenamensko izviđačko-borbeno amfibijsko oklopno vozilo Kurjak“, koje se pokazalo izvanrednim za kontrolu državne granice van asfaltnih puteva. Vojsku sam služio u 252. oklopnoj brigadi koja je, te 1987. godine, bila smeštena u Kraljevu (kasarna „Sedam sekretara SKOJ-a“, Jarčujak, VP 8977). Bio sam u Prvom oklopnom bataljonu koji se, ako se dobro sećam, sastojao od tri tenkovske i jedne oklopno-mehanizovane čete. Kada bismo išli na vežbe, recimo na Pasuljanske livade, ukrcavanje samo našeg bataljona u voz trajalo je ceo dan. Posle sam pročitao da kada se svi tenkovi i oklopna vozila 252. brigade poređaju u kolonu, ona je bila duga 60 kilometara. Nikada nisam bio ljubitelj oružja, ali sam te 1987. godine ipak shvatio kakva sila je tenk. A kakva su tek sila deset tenkova i deset borbenih vozila pešadije (BVP M-80) – zemlja podrhtava kad pokrenu motore. Zato je za mene 30 tenkova i 30 borbenih vozila ozbiljna stvar. O avionima ne znam ništa, ali čak i Blic priznaje da ćemo sa desetak lovaca Mig-29 obezbediti zaštitu neba od komšija, jer „ostale zemlje regiona praktično ne raspolažu lovačkom avijacijom“. A da li nam je zbog komšija potrebna vojska? Naravno da jeste. „Kosovo“ već ima svoju vojsku („To je prava armija, `priobučena` za diverzantsko-terorističke, kao i kaznene operacije“, upozoravaju objektivni analitičari), hrvatska predsednica u svom prvom obraćanju Vojvodinu ne smatra delom Srbije, a hrvatska vojska izgleda da se sprema da održi vežbu u kojoj se simulira napad na Republiku Srpsku. Uz vojni značaj ovog poklona, koji uopšte nije mali, ide i njegov simbolički značaj. Rusija njime Srbiji jasno pokazuje naklonjenost, i to delima, a ne rečima. Ovim potezom ona kaže: mi smo uz vas, mi vas nećemo ostaviti na cedilu, Srbija može da računa na Rusiju i na njenu pomoć i podršku. Značaj te poruke je važan, jer Srbija bez Rusije je ne samo Srbija bez Kosova već, možda, i Srbija bez Vojvodine, Srbija bez Raške… Srbija bez Rusije, možda, znači i prestanak postojanja Republike Srpske, i ko zna šta sve još. Čak i kad je atlantistička ideologija u Srbiji dominantna, zvanična Srbija se bar jednim delom mora držati Rusije („četiri stuba spoljne politike“). A narod, sopstvenim instinktom za opstankom i sigurnošću, kao i slovenskom i hrišćanskom dušom, zapravo nikada od Rusije nije ni odlazio. Naravno, ne može se zbog ovog događaja zaboraviti da je zvanični Beograd, sa ona tri sporazuma s NATO-om, i dalje čvrsto vezan uz atlantističke strukture, da je Premijer nedavno bio u „istorijskoj poseti“ – kako je to ocenio sam generalni sekretar NATO – sedištu Severnoatlantske alijanse, te da u Vladi i vojsci sede NATO lobisti i NATO savetnici. Ne treba biti naivan, niti smetnuti sa uma da je Premijer najavio da ovih šest migova 29 treba da stignu u Srbiju u martu 2017. godine – baš nekako uoči izbora – kako bi baš narodnoj većini, uoči glasanja, postalo toplije oko srca, te kako bi ona izabrala „kog treba“. No, bez obzira na to, činjenica da se zvanični Beograd usudio da primi ovaj poklon – i to u okolnostima kada je rusofobija u političkom i medijskom establišmentu Brisela i Vašingtona dostigla vrhunac – ohrabrujući je potez za sve objektivne analitičare srpske zvanične politike. Izvlačenje Srbije iz čeljusti atlantističkog levijatana neće biti nikakvo grand finale praćeno fanfarama i vatrometom, već će se sastojati iz mnogo sitnih ili krupnijih koraka, na sigurnosnom, finansijskom, proceduralnom, administrativnom, političkom, vojnom, medijskom, kulturnom, akademskom i mnogim drugim planovima. Primanje ovog poklona jedan je od važnijih koraka ka emancipaciji Srbije, jedan od njenih koraka ka oslobađanju od atlantizma. Pa čak i ukoliko je motiv primanja poklona sitno taktiziranje, „davanje levog žmigavca da bi se skrenulo udesno“, slanje neiskrenih poruka i neiskreno obavezivanje, ono nosi toliko ozbiljnih konsekvenci pa da one nadilaze i takve moguće motive. Srbija je sa tih 6 aviona, 30 tenkova i 30 oklopnih vozila potvrdila tradicionalnu sliku „male Rusije na Balkanu“ – sliku zbog koje Srbiju nisu voleli, niti je danas vole, u zvaničnom Londonu, Beču, Berlinu ili Vašingtonu. Zbog toga je Srbija suštinski danas manje atlantistička, odnosno bar malo slobodnija i suverenija nego što je bila pre 21. decembra 2016. Sasvim dovoljno da najzad možemo da budemo bar malo optimisti. Izvor: Fond strateške kulture