Najprovokativnije akcije u odnosu sa Rusijom u poslednjih nekoliko godina dolaze iz Evrope, NATO-a i Amerike – protiv Rusije, piše The National Interest.
NATO, vojni savez, se proširio sve do ruske granice. Rasporedio je komponente raketnog odbrambenog štita u Poljskoj i Rumuniji. NATO flertovao da u Zapadni savez pusti i Gruziju i Ukrajinu, dve zemlje koje su tradicionalno deo ruske sfere uticaja.
Američki zvaničnici su potkopali demokratski izabranog lidera Ukrajine, čija je vlada nagnuta prema Rusiji, i preduzeli akcije da povuku Ukrajinu iz ruske orbite.
Kada je Rusija odgovorila osiguravanjem Krima, i pružila vojnu podršku pobunjenicima u istočnoj Ukrajini koji ne žele da ih povuče Zapad, SAD i Evropa su uvele parališuće ekonomske sankcije, navodi The National Interest.
Sve ovo je dovelo do ključanja kod ruskih zvaničnika. Iako je zapadno mišljenje demonizovalo predsednika Vladimira Putina kao agrasivnog autokratu, on je samo jedan zvaničnik. Kremlj je prepun elite koja veruje da je njihova zemlja sada tako opkoljena ovim zapadnim nasrtajima, da oni žele agresivnu strategiju da ih potisnu, pa čak i ako to znači rat.
To bi moglo da znači rat. To bi bila katastrofa za Ameriku i Zapad. Za Ameriku, to bi povuklo pažnju i resurse od mnogo ozbiljnijih strateških pretnji, pre svega uspona ID na Bliskom istoku i uspona Kine u Aziji. Za Evropu, to bi verovatno ugrozilo istočne narode oslobođene 1989. godine nakon nekih četrdeset i pet godina sovjetske dominacije, piše The National Interest.
Ali, od svih predsedničkih kandidata 2016. godine, samo je Donald Tramp prihvatio politički recept načinjen da preokrene zapadno provokativno proširenje prema istoku, smanji tenzije i testira ruske prave namere.
Tramp bi trebalo da počne sa Ukrajinom, zemljom od presudnog strateškog značaja za Rusiju, ali beznačajnih strateških posledica za Ameriku. To je tragično podeljena zemlja, sa zapadno orijentisanim Ukrajincima u zapadnim regionima i etničkim Rusima u istočnim područjima. Rusija se bavila ovom delikatnom situacijom decenijama; pustite je da nastavi.
Takođe, ruska aneksija Krima nikada ne bi trebala da pokvari odnose izmešu te zemlje i Zapada, jer je Krim bio deo Rusije vekovima dok to veštački nije prekinuo sovjetski lider Nikita Hruškov. Osim toga, oko 1,5 od njegovih 2,3 miliona su etnički Rusiji. Pustite to; povucite sankcije.
Drugo, predsednik treba da uveri Rusiju da Zapad nema planove za Ukrajinu, Gruziju, Moldaviju i Belorusiju – ili, što se toga tiče, za bilo koju drugu naciju koja je pravoslavne hrišćanske tradicije. Nema NATO planova. Ali Zapad će ići u rat da spreči rusko uplitanje u evropske zemlje koje tradicionalno pripadaju zapadnom hrišćanstvu, a pogotovo baltičke države. One ostaju ključan deo zapadne sfere uticaja.
Treće, predsednik bi trebalo da prestane da insistira na toma da sirijski predsednik Bašar al Asad mora da ode. Cilj u Siriji, kao i u Iraku, mora biti poraz ISIS-a, a taj zanos protiv Asada samo stoji na putu. To takođe stoji na putu zdravih odnosa sa Rusijom, koja sarađuje sa Asadom i na taj način održava čvršći strateški fokus u regionu. Amerika bi trebalo da učini isto. Neprijatelj je ID, ne Asad.
Četvrto, tokom ovih diplomatskih napora, dizajniranih da ublaže ruske strahove i ljutnju zbog zapadne ekspanzije ka istoku, Amerika treba da potraži način da povuče Rusiju iz njenog nedavnog koketiranja sa Kinom. Čvrsti odnosi između Rusije i Kine nisu u interesu Amerike.
Kina je zemlja koja je najsnažnije pozicionirana da ospori ulogu Amerike u svetu tako što će je isterati iz Azije i iz uporišta na Havajima. Ako se tenzije između Amerike i Kine pogoršaju, što se čini verovatnim u narednih dvadeset godina, bilo bi veoma nerazumno – zaista glupo – za Ameriku da ima neprijateljski odnos sa Rusijom.
Zato dajte diplomatiji šansu. Zaustavite Zapadne provokacije. Dajte Rusima malo prostora za disanje u njihovom ličnom susedstvu. I onda se može znati koliko su oni zaista ekspanzivni i preteći. Ako se ispostavi da oni žele da prete čak i pored ovih pomirljivih akcija, onda zapadna sila, pod američkim vođstvom, svakako može da se nosi sa situacijom, zaključuje The National Interest. Zapadni antiruski front puca po šavovima, Moskva menja stvari u svoju korist. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Webtribune.rs/ The National Interest
