Nebojša Malić postao je poznat široj publici u SAD i šire kroz svoju dugogodišnju kolumnu za uticajni antiratni, libertarijanski sajt antiwar.com, kao i putem svog izvrsnog dvojezičnog bloga Sivi Soko. Već par godina radi za vašingtonski biro globalne televizije RT (Russia Today). Naravno, stavovi koje iznosi u intervjuu su isključivo njegovi.
Kako sada izgleda raditi za RT u Vašingtonu, s obzirom na antirusku histeriju koja se potpaljuje iz štaba Hilari Klinton, njenih političkih saveznika i medija koji su je podržavali? Oseća li se neki poseban pritisak na RT kao organizaciju? Na zaposlene i saradnike pojedinačno?
— Nisam primetio neku veliku razliku. Ono jeste da malo više na saradnike RT kidišu klintonisti i neokonzervativci po društvenim mrežama, ali to samo njih dezavuiše kao pobornike teorija zavere i gubitnike kojima je grožđe odjedared kiselo. Niko da navede neku konretnu zamerku, samo viču „Rusi!, Putin!“ Kao da je to nekakva uvreda. Možda za njih, ali to je njihov problem.
Da li su SAD posle proteklih izbora postale još više polarizovane kao društvo? Oseća li se to u vazduhu?
— Iskreno govoreći, veću polarizaciju sam osećao pred same izbore. Katastrofalni poraz Klintonista prvo 8. novembra pa onda 19. decembra, kada su glasali elektori, samo je pokazao da se iza njihove dominacije u medijima i obalskim elitama krila velika slabost i potpuno odsustvo spoznaje – ili brige – o „običnim Amerikancima“ (izraz koji je inače Hilari lično prezirala, kako rekoše njeni ađutanti u prepisci koju je objavio Vikiliks).
Šta je, po vama, tajna Trampovog izbornog uspeha?
— Prvenstveno razočarenje Obaminim obećanjima „nade i promena“ od pre osam godina, od kojih se skoro pa ništa nije ostvarilo. Zvuči li poznato? Ali Tramp je isto tako mogao da završi kao 17. kandidat da je slušao konsultante i stratege Republikanske partije. Umesto toga, od početka do kraja je vodio kamapnju po svom. Nije zvučao kao tipični bilo šta – političar, republikanac, itd. Nije mario za elitističke medije, već je sa narodom neposredno razgovarao preko Tvitera. On nije samo dobio izbore već je umnogome razbio elitističku koncepciju američkog imperijalnog predsedništva od Ruzvelta naovamo. Da ne spominjemo što je pobedio dve političke dinastije – Klinton i Buš.
Da li alternativni mediji koji su podržavali Trampa imaju šansu da postanu uticajniji među američkom publikom od dosadašnjeg mejnstrima? Da li je, drugim rečima, medijska blokada konačno probijena? — Pa rekao bih da već jeste na određeni način. Ako su 99 odsto novina i sve televizijske mreže bile za Klintonovu, a jesu, pa je ona ipak izgubila izbore, to dokazuje da dovoljno Amerikanaca ne veruje elitnim medijima. Pritom ne mislim samo na Trampove glasače, već i na one koji su odbili da glasaju zbog načina na koji su mediji (slično samoj Hilari Klinton i Demokratskoj stranci) tretirali Sandersa. To krilo demokrata sad pokušava da reformiše partiju, videćemo hoće li uspeti. Da li je Tramp prava alternativa, pravi protivnik vladajućeg liberalno-neokon establišmenta? Koliko vam se čini da je rešen da se bori protiv njih? — Tramp je sam rekao da je bio deo tog establišmenta, da ih dobro poznaje, i da je odlučio da se kandiduje kada je postalo jasno da oni svojom politikom zatiru Ameriku. Došao je na vlast sa obećanjem da će da „isuši močvaru“ u Vašingtonu. E sad, znam da je to predizborno obećanje, ali Trampova moć proizilazi iz naroda koji ga podržava, a ne iz stranačke mašine, bogatih donatora, ili elitističkih obalskih medija. Sad je u poziciji da mora da makar pokuša da ostvari svoja predizborna obećanja, jer više nema nazad. Može li se reći da je Tramp iskreni antiglobalista, odnosno klasičan američki nacionalista, alergičan na liberalne „obalske elite“? Da li su ljudi koje je izabrao da budu deo njegove administracije odraz toga? — To je moj lični utisak. Možda grešim, ali Tramp je otvoreno osudio globalizam, transnacionalizam, ili kako se već naziva vladajuća ideologija onoga što sam prozvao Atlantska Imperija. NJegova retorika je američki nacionalizam, ponekad i šovinizam. Liberali su ga optužili za rasizam, ali to prosto nije tačno, i to se lepo videlo na skupovima širom zemlje. Od dosadašnjih imenovanja, ponajviše generala Matisa za šefa Pentagona i Reksa Tilersona da počisti „Magleno dno“ Stejt departmenta, čini mi se da je reč o vladi koja želi da vaskrsne američku republiku, a imperiju od proteklih 25 godina polako i pažljivo odloži na đubrište istorije. Što bi bilo dobro ako im uspe. Da li Trampova pobeda otvara nove prilike za Srbiju? Republiku Srpsku? Srbe uopšte? Ako je odgovor potvrdan, kako bi to ovdašnji političari trebalo da iskoriste? — Bušova pobeda 2000. godine bila je ogromna šansa da se promeni politika SAD na Balkanu, ali je propuštena zbog nekoliko razloga. Čak i da je neokonzervativnim imperijalistima smetalo silovanje Jugoslavije – a nije, jer su bili rusofobi (pa samim tim i srbofobi) – nisu hteli da diraju u koncept imperije. Buš je to pokazao 2005, kada je usvojio Kerijevu (tj. klintonističku) politiku prema Srbima gotovo od reči do reči. Drugi, važniji razlog je što je u Beogradu mesec pre američkih izbora uspešno sprovedena žuto-oktobarska revolucija, i ustoličen režim kojem je prioritet bio podaništvo. Time je uspostavljena dinamika u odnosima Vašington-Beograd, koja je na snazi i danas. Ako se Srbi ne potrude da tu dinamiku promene, Tramp će nastaviti da je sprovodi po inerciji, jer ima sijaset drugih prioriteta. Da sam spoljnopolitički savetnik, savetovao bih Beograd da što pre redefiniše odnose sa Vašingtonom i formuliše zašto bi to bilo ne samo u interesu Srba već i Amerike. E sad, drugo je pitanje da li u Beogradu postoji vlast koja je za to uopšte sposobna, ma koliko se pravila da igra neku mudru igru između istoka i zapada. Berze su značajno skočile posle Trampove pobede, a neke ankete kažu da su i Amerikanci veći optimisti nego što su bili pre izbora. Oseća li se veći optimizam u vazduhu? — Kako gde. Na berzama jeste vidljiv optimizam, ali mediji uglavnom govore o ljudima koji su prestravljeni Trampovim trijumfom i crtaju sliku Amerike u kojoj samo što nisu počeli da niču konclogori za „nepodobne.“ To je delom inercija a delom ideologija. Što se tiče Trampovih pristalica, i oni su još uvek u neverici. Promene su proces, ništa se neće desiti preko noći. Koliko je, po vašem mišljenju, realno da Tramp ponovo učini Ameriku velikom, kako je obećavao? — Zavisi od definicije veličine, znate. Hilari je pod veličinom podrazumevala globalnu imperiju koja vlada anonimnim masama preko Holivuda i Silikonske doline, a po svetu preko vojske i mornarice, ko ne posluša dovoljno brzo ili se usudi da pruži otpor. Mi o tome ponešto i znamo, je li. Mislim da je Trampova vizija Amerike drugačija, da on makar malo veruje u ideal američke republike, u kojoj se proizvode čelik i automobili, grade drumovi i mostovi, kojoj vojska i mornarica služe za odbranu, a ne kao reketaši. Pitanje je koliko je u tome iskren i koliko je u prilici da zaista nešto učini da bi to i ostvario. Ako uradi samo desetinu onoga što je obećao, to će biti ogroman korak. Za kraj, da li se ove godine slobodnije čestita Božić (po Gregorijanskom kalendaru) nego ranijih godina? Šta znači to što Tramp na svojim javnim skupovima naglašeno čestita Božić svima? Da li se hrišćanska Amerika ponovo vraća? — To sa čestitanjem Božića je više borba protiv tiranije politkorektnosti nego povratak Hristu, ali svako putovanje počinje prvim korakom. Živi bili pa videli. Izvor: Fond strateške kulture
