Nazvane po ajkulama, ovi velikani Hladnog rata su mogli opustošiti do dve stotine meta sa bojevim glavama šest puta moćnijim od onih koje su eksplodirale nad Hirošimom. Podmornice Akula klase su bile jedno od najstrašnijih oružja ikada napravljenih.
Akula (“Ajkula“) klasa, ili Projekat 941 kako se nazivala u toku razvoja, je dizajnirana da formira osnovu sovjetskih snaga nuklearnog odvraćanja na moru. Sovjetski Savez je naslutio dolazak američke flote podmornica Ohajo klase sa balističkim raketama, koje bi bile dugačke 172 metra i napunjene sa 192 nuklearne bojeve glave. Sovjetsko rukovodstvo je odlučiloda im je potrebna njihova lična podmornica kao odgovor na nadolazeću pretnju, i Akula klasa je rođena. Akule su dizajnirane da lansiraju rakete sa mesta relativno blizu Sovjetskom Savezu, omogućavajući im da deluju severno od polarnog kruga, gde su sovjetske vazdušne i pomorske snage mogle da ih zaštite. Kao rezultat toga, podmornice su dizajnirane sa ojačanim trupom koji je bio u stanju da se probije kroz polarni led, veliku rezervnu plovnost da joj pomogne da se probije kroz led na površinu i par oklopljenih propelera da je zaštiti od sudara sa ledom. Drugi rezultat je bio razvoj nove nuklearne rakete sa dovoljno dugim dometom da pogodi SAD iz arktičkih bastiona. R-39 Rif (NATO šifra: SS-NX-20 “Sturgeon“) je bila ogromna balistička raketa dužine 16 metara i težine 84 tone. Sa dometom od 8.300 km, R-39 je mogla da pogodi bilo koju tačku u kontinentalnom delu SAD-a. Trka u naoružavanju u Hladnom ratu je pre svega bila takmičenje, a broj bojevih glava je bio važan. Pošto su Akule nosile samo dvadeset raketa do dvadeset i četiri rakete iz Ohajo klase, svaka sovjetska raketa je morala da nosi više nuklearnih bojevih glava nego američki Trident C-4. Jedna R-39 je upakovana sa stotinu kilotona bojevih glava, od kojih je svaka mogla nezavisno da nacilja, tako da je jedna raketa mogla da pogodi deset različitih ciljeva koji su u nekoj razumoj udaljenosti jedni od drugih. To je uticalo na veličinu i težinu rakete, ali je takođe značilo da svaka Akula ima ukupno dve stotine glava – osam više nego Ohajo klasa. Akula klasa je dugačka 172 metara, samo metar duža od svojih američkih ekvivalenata. Dok su Ohajo brodovi imali snop od 13 metara, Akule su imale neverovatnu širinu od 23 metra. Rezultat je bio podmornica koja je, sa 48.000 tona, imala više nego duplo veću zapreminu potapanja od američke podmornice. Rif rakete su ugrađene u dva reda sa po deset raketnih silosa u svakom. Za razliku od drugih raketnih podmornica, silos je bio ispred jedra, što je Akula klasi dalo njen nekonvencionalni izgled. Ogromne podmornice su bile sposobne za dvadeset dva čvora na površini i dvadeset sedam čvorova u ronjenju, zahvaljujući OKB-650 nuklearnim reaktorima – istim reaktorima koji su pokretali i podmornice Alfa i Majk klase – dajući im ukupno skoro stotinu hiljada konjskih snaga. Planirano je osam Akula podmornica, ali je na kraju izgrađeno samo šest. Tih šest je nasleđeno od ruske mornarice nakon kolapsa Hladnog rata, a danas je samo jedna, Dmitrij Donskoj, još uvek u službi. Donskoj je služila kao probna podmornica za razvoj nove 3M14 Bulava rakete. Razvoj Bulave, koji je bio dugotrajan i težak, čini se da je gotov i verovatno je da će podmornica uskoro biti naoružana. Postojanje Akula klase nije bilo naširoko poznato, i verovatno ne bi nikad ni bilo, nego po romanu “Lov na Crveni oktobar.“ Prvi roman vojnog entuzijaste i prodavca osiguranja Toma Klensija je objavljen od strane Pomorskog instituta 1984. godine. Klensi je zamislio modifikovanu podmornicu Akula klase, Crveni oktobar, čiji su razočarani kapetan i posada pokušavali da prebegnu u SAD. Crveni oktobar je bila veća od standardne Akule, sa cevima za lansiranje dvadeset šest raketa umesto dvadeset. Crveni oktobar je takođe bila opremljena sa tihom mlaznom pumpom koja bi, prema romanu, teoretski omogućila da se prikradu istočnoj obali SAD-a i pokrenu razorni napad koji bi uništio Vašington, DC. U romanu, ovo je načinilo Crveni oktobar oružjem za prvi udar i riznica tehonologije američke mornarice je bila nestrpljiva da je se dočepa. Trideset i dve godine nakon objavljivanja, motori mlaznih pumpi su sada glavna osnova podmornicama širom sveta. Podmornice Astute klase Kraljevske mornarice i američke Virdžinija klase koriste mlazne pumpe. Ruske podmornice Borej klase, Moskvin prvi pravi dizajn posle Hladnog rata i na mnogo načina naslednik Akula klase, takođe koristi tehnologiju mlazne pumpe. Još jedan slučaj fanstastike je postao stvarnost. Izvor: webtribune
