Piše: Miroslav Lazanski Istovremeno, neki funkcioneri EU sve više govore o potrebi stvaranja prave i moćne evropske armije, iako su trenutno London i Rim protiv dupliranja NATO-a. Stavovi Berlina nisu baš najjasniji, Nemačka se trudi da posle „bregzita” bude centar neoliberalnog sveta u Evropi, jedini i najmoćniji predvodnik EU, ali je i dalje za jačanje NATO-a, kao i za čvrste vojne spone sa SAD.
Ipak, posle pobede Trampa vreme je da Evropa shvati da Amerika razmišlja drugačije od Evrope, da je kultura američke većine drugačija od evropske. Jer, ono što je zajedničko za Amerikance i Evropljane nisu vrednosti, iako gospođa Merkel insistira upravo na zajedničkim vrednostima, već institucije. A to je velika razlika. Zapravo, i SAD i EU imaju podelu vlasti na izvršnu i zakonodavnu, imaju nezavisno sudstvo, kao i vladavinu zakona. Ali, društvene i moralne vrednosti američke većine se u velikoj meri razlikuju od vrednosti kojima se rukovodi većina Evropljana. Naime, američko opasno nepoznavanje sveta, mešavina intelektualnog izolacionizma i imperijalnih intervencija u drugim zemljama dosta su strani Evropljanima. U SAD više ljudi ima pištolj nego pasoš. Postoji li neka zemlja u Evropi u kojoj je to tako? Zlobnici bi rekli da postoji, Srbija. Bilo bi zanimljivo uporediti broj pasoša sa brojem legalno prijavljenog oružja, plus pretpostavljeni broj neprijavljenog oružja u Srbiji. Nas i Amerikanaca 300 miliona. pištolja.
Naravno, milioni američkih građana dele „evropske” vrednosti. No, pogrešno je verovati da je pobeda Trampa duboko polarizovala Ameriku. Videćemo Trampovu spoljnu politiku upravo na temama NATO, Rusija, izraelsko-palestinski odnosi, Irak, Sirija... Videćemo EU i neke zahteve za njenom većom nezavisnošću u odnosu na SAD. Može li EU pretendovati na potpunu nezavisnost? Mora li EU baš u svemu podržavati SAD i njeno „liderstvo”? Ili i EU ima pravo na svoje interese, pa i bezbednosne, koji su nekada drugačiji od američkih.
NATO kao savez, koji je trebalo da tiho i bez pompe nestane nestankom Varšavskog ugovora i raspadom Sovjetskog Saveza, sada skoro u potpunosti služi kao instrument zahvaljujući kome se Americi daje nepošteno i jednostrano pravo nadgledanja evropske spoljne politike. U drugim delovima sveta neke države su potpisale bilateralne vojne sporazume sa SAD, verovatno bu neki u Evropi to isto hteli da NATO ne postoji, ali neke članice EU, kao što su Švedska, Irska, Finska, Malta, Kipar i Austrija ne vide potrebu da se pridruže NATO-u.
Dakle, besmisleno je da najveće i najmoćnije zemlje EU, koje su sposobne da se same brane, treba da žive u zebnji i da se čvrsto drže ideje da njihova osnovna bezbednost zavisi od SAD. Da li je EU zaista potrebno američko nuklearno oružje na tlu Evrope da bi se zaštitila od terorista, ili Severne Koreje, ili Irana? Šta će onda Francuskoj „Fors d frap”? Šta će Parizu nuklearne podmornice sa interkontinentalnim raketama? Za gađanje terorista u Avganistanu, Iraku ili Siriji? Nepotrebno. Za gađanje Rusije? Nedovoljno.
Poslednji put kada je Evropa bila u velikoj neprilici, kada su nacistički tenkovi grmeli ovim kontinentom u periodu 1939–1940, Amerika je ostala po strani sve do Perl Harbora, decembra 1941. Bez kontrole nad sopstvenom odbranom svaka jača evropska integracija nema smisla. U tom kontekstu NATO je postao pretnja za Evropu, neke zemlje su u stalnom strahu de ne naljute „velikog brata”, a to ima kočeći efekat na bilo kakvu inicijativu. Jeste da Amerikanci hodaju kao mi u Evropi, govore kao neki koji odlaze iz Evrope, ali ipak ne razmišljaju kao većina Evropljana.
Dakle, period opkoljavanja Rusije od strane NATO-a definitivno je završen. Na sreću Crna Gora se ne graniči sa Rusijom, a eventualna pojava hrvatske vojske na Baltiku biće samo repriza davne pojave kod Staljingrada. Jednom na jugu, drugi put na severu, od tragedije do farse prošlo je samo 75 godina. Jer, NATO više nikada neće moći da funkcioniše sa jednoglasnošću kakvu je pokazao 1999. tokom agresije na SR Jugoslaviju. Donald Tramp je najavio težnju SAD za strategijskom autonomijom i vojnim rasterećenjem u Evropi, što je dvostruka diferencijacija američkih interesa vezanih za NATO: kao prvo, između regionalnih vojnih domena odgovornih komandnih struktura u Evropi i u vanevropskim regionima, i kao drugo, između saveznika u NATO i drugih država izvan ovog saveza kao strategijskih partnera. Budućnost će doneti odmeravanje korisnosti svake pojedinačne zemlje članice NATO-a za Ameriku kako u međunarodnim krizama i sukobima tako i kada je reč o bezbednosnim problemima i poduhvatima kupovine američkog oružja.
Drugim rečima, za zemlje bivše Jugoslavije, i ne samo za njih, od sada će na delu biti nova američka formula: šta ste spremni da platite od američkog oružja i koliko ste spremni da umrete za interese Amerike. Izvor: Politika
